Ujutru mi smeta muzika. Bilo kakvi agresivni zvuci. Nije to nešto što treba objašnjavati, a ja ti po ko zna koji put napominjem. Nekada zamišljam kako ti šaram lice dok spavaš, ti se budiš nervozan. Ne moram da te mrzim da te ne bih podnosio. Ne...

Nad mojim svetom lete orlovi. Kako su divni. I ja želim da letim i da, tako veličanstveno, poput njih, širim ogromna krila nad nekom malom plavom glavom koja će mi se diviti. Ne znam odakle dolaze. Mama kaže da dolaze sa zapada. Ja ne znam gde...

– Pogledaj me. Pogledaj mamu, ljubavi. U šta to gledaš? Šta je bilo?      Znala je ona šta je bilo. – Nećeš da govoriš? Zašto samo gledaš u zid? Znala je ona zašto gledam u zid. Kao što je znala i šta gledam na zidu. Nekad je bio...

̶  U sledeći ulazimo  ̶  tvrdila je Kristina, sigurna u svoje reči koje su zvučale kao naređenje. Do sada su propustile tri tramvaja. Nijedan nije odgovarao. Prvi je bio prepun, drugi je, pak, bio prazan, a treći je bio za garažu. Međutim, Nađa je znala da...

Sećam se: mnogi bi rekli da je to bio sulud safari. Iščezla vlaga, sumporna krema i miris buđi upleten među štrikanim nitima oznojenih džempera. Zagušljiva pomrčina kao maglovita kulisa pred nekim dalekim uličnim svetlima i popločanim bulevarima koja sakuplja oporu slast britkog vazduha dok se...

Vrijeme je tako nagodilo, da baš te zime budu ramazanski dani. Previše se toga zbilo u jednoj godini, mnogi su potvrđivali tu priču. Odjednom se počelo stražariti, a narod je nastavio preživljavati već tešku zimu, kao da su znali da će im biti još teže...

Sedim, razmišljam. Imaš li to u sebi ili nemaš? Kako ćeš se ponašati kada oni odu? Kako ćeš uspevati da probudiš svoje sakrivene demone i pomoću njih se odupreš lažnoj anđeoskoj stvarnosti? U čemu je štos sa ovim zidovima? Zašto su tako prokleto svetli kada...

Ono što me zbilja uznemirava je trenutak nejasnih misli, kada ne mogu dokučiti šta moj um priziva, a šta sklanja u podsvest. Uvek osetim strah da neću uspeti da krenem ka nečem novom i drugačijem. Ako parališem svoje misli, da li zaustavljam sebe, svoj život,...

Javi se čim stigneš, napomenu mati, dok mu je nameštala kragnu koju nije trebalo nameštati. Dobro, de, ostavi! prosiktao je. Bilo mu je teško što mora da ide, a od njene pažnje bivalo mu je još teže. I tako, nervozan i besan, nije imao na koga...

Video sam je prvi put pre nekoliko dana, vraćajući se kući. I juče sam je ugledao, ali nisam stao. Prošao sam vidno zamišljen i pitao se da li je vreme stalo. Danima je stajala tu, na istom mestu, na vetru, držeći jednu ruku podignutu u pravcu...