25 jan Ekser u zidu

– Pogledaj me. Pogledaj mamu, ljubavi. U šta to gledaš? Šta je bilo?     

Znala je ona šta je bilo.

– Nećeš da govoriš? Zašto samo gledaš u zid?

Znala je ona zašto gledam u zid. Kao što je znala i šta gledam na zidu. Nekad je bio beo, sasvim beo, bio je ravan, savršen i beskonačan. Tek sad primećujem njegovu bledo zelenu boju, mnoge neravnine i nepravilnosti poput ovog eksera. Ograničen je i sve se više sužava. A ekser? Ne može da pobegne, ne može da se pomeri. Prikovan je za zid… kao ja…

Otišla je nekud. Nije rekla kuda, ni kada će se vratiti. Dugo sam je čekala. Pokušala sam da zatvorim oči, ali kao da su mi kapci bili providni, samo sam videla sliku bespomoćne, sićušne tačke. Ne može se osloboditi… kao ja…

Konačno je došla. Donela je veliki ram za sliku. A u njemu moja slika. Kraća crna haljina, uredno skupljena kosa, elegantan korak napred i jedan kratak pogled preko njegovog ramena. Postavila ju je na onaj zid. Na onaj ekser. Tiho je izašla.

Mama, nemoj to da mi radiš. Nemoj ovako da me mučiš. Nikada više neću moći da plešem. Ne mogu da dam ovu sliku. Pokušala sam da zatvorim oči, ali kao da su mi kapci providni, samo sam videla sliku mog bivšeg života koja me je toliko bolela i pekla.

Prolazila me je kao tog dana. Ona trema. Osećaj je bio fanastičan. Prvi put pod reflektorima. Srce kuca kao nikada do sad. Ples je bio moja hrana, moć i motivacija za sve ostalo što sam mislila da ne mogu. Živela sam za ovo. Hodala sam za ovo.  Želim to ponovo. Sanjam to ponovo. Moram ponovo zaplesati. Neću se zaustaviti na početku. Moram se osloboditi. Moram ustati. Moram pobeći odavde.

Cele noći sam pokušavala da ustanem iz kreveta. Ne vrerdi. Izlazi Sunce. Ovo je novi početak. Sunce. Drži se. Polako. Probaj. Padni, I ponovo probaj.

Došla je.

– Šta to pokušavaš?

Znala je ona šta pokušavam. Bila je mršava, sitna, slabašna. Prišla mi je. Podigla me je. Desnom rukom me je čvrsto zagrlila oko struka, a levom stegla moju. Počele smo da plešemo. Ne mogu da verujem, Naučila je korake. Naučila je muške korake. Zbog mene. Plesala je iako joj zdravstveno stanje to nije dozvoljavalo. Svakim korakom prenosila mi je snagu za koju misam ni znala da je ima. Moje noge su se samo vukle po parketu. Dan za danom sve sam više uspevala da se oslonim na njih.

Jednog dana dok smo plesale pala je slika sa zida. Slika je ostala cela. A ekser. Uspeo je da pobegne, da se pomeri i odvoju od zida. Polako mi se vratila moć hodanja. Moj pokret.

Znala sam da neće biti kao pre. Ostala je rupa u zidu. Ali spoznala sam najveće blago koje sam imala i pre nego što sam prvi put prohodala i pre nego što sam ponovo prohodala. To je moja podrška, snaga i ljubav. To je moja porodica.

Autorka: Milena Perić

Izvor fotografija: pinterest.com