10 jun Knjiga neotkrivenih doživljaja  

Ono što me zbilja uznemirava je trenutak nejasnih misli, kada ne mogu dokučiti šta moj um priziva, a šta sklanja u podsvest. Uvek osetim strah da neću uspeti da krenem ka nečem novom i drugačijem. Ako parališem svoje misli, da li zaustavljam sebe, svoj život, svoje snove i ciljeve? Jesu li koraci našeg života ograničeni ili sami određujemo broj koraka, dužinu, brzinu, vreme kada ćemo zastati, pa ponovo pohitati u susret nečem novom ili krenuti obazrivo ka onom starom, poznatom, koje znamo opipati i u mraku.

Može li se, kao kredom po tabli povući crta i krenuti bez da nam pogled šara ka onom iznad crte? Ne verujem. I te crte daleko su od pravih. Makar su moje, one iscrtane na tabli,  uvek krivudave, a ponekad i praćene jasnim škriputanjem. Jel taj zvuk opomena prošlosti?

Ono što je bilo, drži čvrsto u rukama konce onog što će biti. Čudno, ali uvek jasno vidim samo ona lepa sećanja. I smešim se uglom usana, osećam jasno uzbudjenje i damari u meni odzvanjaju kad prizovem uspomene na  ljubav ili dodir, kada osetim opet iznova neki davni zagrljaj, čujem neki  razoružavajući smeh, setim se neke ničim izazvane ludosti, pročitam neke svoje misli davno na papir bačene. Maglovite su moje misli o onim teškom, sumornim, bolnim momentima. Možda me ta jasna slika sreće i nejasna slika povređenosti drže vezanu za neke ljude, neke događaje, neke uspomene i ne daju mi da se njih oslobodim.

Oduvek verujem u ono renesansno Carpe diem – Uhvati dan, a često ga pustim da klizne iz mojih ruku. Nemo posmatram svet oko sebe, sebe samu ne otkrivam drugima, nekada se ne otkrivam ni sebi. Valjda izazivam podsvest da hrabro izadje pred moju svest i sve joj u lice saspe. Nekad imam osećaj da, ne smo što se ne mešam u tuđe živote, ne mešam se ni u svoj vlastiti (Sad se u sebi samoj sebi s dozom ironije i sarkazma podsmevam).

Nekad me misli odvedu daleko, i neumorne su, hrabre, ne posustaju, ne daju se sputati, ali ja sama zastanem, čekam neki novi dan, kažem sebi: „Sutra!“, a to sutra se ne pomalja, zaustavilo se vreme, kao kadar na TV-u. Samo se nazire … „Izvinite zbog prekida…“

Strepim da je u meni strah od poraza jači od želje za novim iskustvima. I ne volim taj deo svog bića koji, pred policom sa knjigama zastane tren pre nego uzme u ruke novu, nikad otvorenu, i maši se za onu knjigu sa požitelim, toliko puta okrenutim i izlizanim stranicama, i oseti spokoj što se opet vraća istim likovima, istim piščevim mislima i dilemama.

Ne uspevam da se naviknem na laž, prevaru, na ljude koji (ne)svesno povređuju druge, na samoživost, ostvarivanje ciljeva po svaku cenu. Nekako uvek u meni preovlada želja da verujem da ljudi nisu zaista takvi. Samo eto, stvari se naprosto dese. A pоdsvest me katkad opminje. Ali moja vera u ljude se ne da i ja ostajem tu, kraj njih, prođe me ljutnja, razočarenje, trenutni bes, ali… nespokoj ostaje.

Znam, moram stvoriti novu policu neotkrivenih misli i doživljaja, nesputane mašte, izazova, ponekog razočarenja, vidljivog plamena u zelenim očima i razigrane duše.

Znam, moram osetiti slobodu disanja, moć glasnog govora, a ne govora misli.

Znam moram pustiti korake, a ne brojati ih, ne pustiti ih da sebe uokvire u broj, trajanje i brzinu.

Znam moram pristati na krive linije, jer su prave monotone i ne skrivaju  dobru priču.

Znam moram promeniti smer kako se ne bih izgubila lutajući uvek u istom smeru.

Znam moram verovati i u sve ono što u sebi ne nosim i naučiti da se oslobodim onih koji u sebi skrivaju ono meni nejasno i neprihvatljivo.

Znam moram otkriti sebe sebi samoj. To će me otkriće povesti dalje, u nešto neotkriveno, a priželjkivano.

Autorka: Ivana Cekić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Knjiga neotkrivenih doživljaja“ izdvojena je na konkursu „Promena“).