13 jun Kolac nesvesti

Sedim, razmišljam. Imaš li to u sebi ili nemaš? Kako ćeš se ponašati kada oni odu? Kako ćeš uspevati da probudiš svoje sakrivene demone i pomoću njih se odupreš lažnoj anđeoskoj stvarnosti? U čemu je štos sa ovim zidovima? Zašto su tako prokleto svetli kada iz njih izbija večna teskoba i apsurd postojanja ljudskog društva? Ali ovi zidovi su snažni, jači su od mene. Ne mogu da ih napustim, uprkos tome što ih sačinjava više od devedeset i devet posto praznog prostora. Na neki način sam se navikao na njihovu prisutnost. Trpim ih. Šta drugo mogu da uradim? Kažu mi da se ne može pobeći. U početku sam verovao da postoji način. Kako su godine prolazile, sve više sam odbacivao tu misao. Međutim, ona se i dalje nalazi u mom krhkom, rudimentiranom mozgu. Ona jedva preživljava, ali ipak je tu. Čini mi se da sprečava potpuni kolaps. Dok je tu, i bori se sa mojim izbledelim vijugama, ja ću nekako opstajati.

Kako zaustaviti neumoljivi točak? Od kada se otrgao, on nezadrživo povećava svoju brzinu, surovo se približavajući litici.

Pljas! – puče osvešćujući šamar. – Opet si odlutao, bre! Koji ti je moj? – iznervirano mu se obrati Marin. – Veslaj, još malo pa stižemo.

Posle nekoliko trenutaka, Tomica se potpuno povrati u realnost – Uh, jebote, u poslednje vreme je sve češće, izvini.

– Pa kad čitaš te gluposti svako veče. Zapaliću ih jednom, keve mi! ‘Ajde, tu smo, još koji minut.

Kad su pristigli na obalu, Marin je izašao iz čamca i privezao ga za drveni kolac koji je bio poboden u zemlju. – Ej, gledaj, stavili su novi! I bilo je vreme, sećaš se kako je stari kolac skroz satrulio?

Autor: Mladen Mihailović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Kolac nesvesti“ izdvojena je na konkursu „Promena“).