Vodi me u Kanadu. Na Ostrvo Princ Edvard. Vrati me u detinjstvo koje nismo podelili. Na Jezero Blistavih Voda, u čudesnu šumu duhova Indijanaca. Onesvesti me poljupcem na vetru, izvrni me naopačke, pa me u mene ogrni. Ja ću blesavo da se smejem, da plačem i opet...

Koža ju je pekla i svrbela kao da je zaspala na plaži na najjačem suncu. Gledala je u ekran i cupkala u mestu. U ušima je zujalo: mislim da je bolje da se ne viđamo neko vreme. – Mislim da je bolje da ne misliš. – rekla...

Pitam se, da li ja to nisam nimalo porasla kad se opet i iznova, u krug, pa po stoti put osvrćem na jedno te isto pitanje o patetici. Piše mi koleginica, vojvođansko mirno uzburkano srce, živa jedna čežnja upakovana u ženu – ne mogu da ostanem ravnodušna kad vidim...

Ovih dana mnogo mislim o šašavo optimističnom Kandidu koji živi u najboljem od svih svetova. Pomalo Kandid, a malo više Aska, tako i ja krckam ovu samoizolaciju. Obrađujem svoj vrt. Premalo čitam o svemu što se događa. Žmu je izvor svih mojih informacija. Negde sam nedavno videla tipologiju likova...

Gledam ga kako se smeje. Prolaze minuti u njegovom glasnom smehu. Zaustavi se, pogleda me, pa ponovo. Jedva razumljivo kaže: Kolibri! A ono –bri – se zagrcne u njegovom grlu. Stojimo usred bašte, u oblačno nedeljno popodne. Gledamo u našu decu i smejemo se meni,...

– Znaš šta sam pročitala jutros? – Šta? –pitao me je Žmu. – Ko posle samoizolacije ostane normalan, taj i nije bio normalan pre svega ovog. – Ha! – Žmu, žao mi je što moram ovo da ti saopštim, ali mislim da sam ja ta. Iz Lastinog autobusa ljudi su izgledali tako mali, kao da...

Na stočiću pored kreveta stajala je Nokia 3310. Već dva dana se pravila da je njen sestrić nije pronašao i doneo u njenu sobu. – Teto, teto, vidi šta sam pronašao! – utrčao je u sobu sa telefonom, a nju je uhvatio napad panike kao da unosi bombu. Realno, sadržaj tog telefona...

Šta će biti ako se prevariš, pa umesto na posao odeš negde gde smo se ljubili? Pa ti kao u nekom glupom romanu zamiriše na mene? Herc-romani su za žene, je l' da? Za koga je onda ljubav? Za klince što se ljube na brani dvadeset minuta pre polaska...

Možda nije za priču, a možda i ne može da se ispriča onaj ćošak kod pekare, ono mesto gde smo imali 19. Slavija, gde smo se ljubili odavno nije ona ista. Što da počinjem onda? Zbog bubamara. Kao u pesmama Pre svih muzičkih fontana, sa svojim kružnim tokovima...

Kaže mi skoro drugarica kako se Beograd promenio. Nije to to više, nema onog duha. Ili smo se promenili mi, naše brige, pogledi, srca. – Onaj naš Beograd više ne postoji. – kaže mi. A ja se zapitam da li postojimo one naše mi. Ona nekad ja. Koja nije...