Radni sto je bio čist. Rokovnik, olovka, kalendar, potpisan ugovor o saradnji sa uspešnom firmom. Vesna je udahnula duboko, nasmešila se i otkucala poruku: „Prvi ugovor potpisan. Sve zahvaljujući tvojoj štampariji.  Zahvaljujući tvojoj podršci. Hvala ti, Janko.“ Nije se pomerila narednih deset minuta, ali joj se...

Samo što nisam uskočila u septembar kao nekad u more. Nedostaju mi ti dani što mirišu na kremu za sunčanje i skriptu iz Teorije književnosti. Sećam se kako čitam istu rečenicu deset puta i ništa mi nije jasno. Moram ovo sama da raščlanim, kažem cimerki. Ne znam kako...

Ona je bila moj Vergilije. Vodila me je kroz sve reči sveta. Od Gilgameša do Hazara. Za rastanak tu nema mesta. – Morate se truditi svakoga dana da razvijate svest i samosvest, je l'? – odzvanjao je promukli glas učionicom. Pokušavam da prizovem u uho njene reči, boju glasa,...

Biti večna u svetu koji ne zna za pomilovanje Ama dosadiše više sa Desankom, piše mi. Ceo Fejsbuk mi u sladunjavim stihovima. Sad je odjednom svi čitaju. Sad je odjednom svima stalo. Možda i jeste, kažem. Možda se samo busaju, piše. Možda. Možda je samo kao ono obećanje u pesmi. Al' nema veze...

Negde drugde, neka druga ja penje se na Kilimandžaro i jede jabuke za užinu. U pletenoj korpi čuva dnevnike i putopise s drugog kraja sveta. Videla je čuda. Zna kako se zove svaka koščica u telu žirafe i slona. Ne pije kafu ili baš retko. Negde drugde, neka druga...

Vodi me u Kanadu. Na Ostrvo Princ Edvard. Vrati me u detinjstvo koje nismo podelili. Na Jezero Blistavih Voda, u čudesnu šumu duhova Indijanaca. Onesvesti me poljupcem na vetru, izvrni me naopačke, pa me u mene ogrni. Ja ću blesavo da se smejem, da plačem i opet...

Koža ju je pekla i svrbela kao da je zaspala na plaži na najjačem suncu. Gledala je u ekran i cupkala u mestu. U ušima je zujalo: mislim da je bolje da se ne viđamo neko vreme. – Mislim da je bolje da ne misliš. – rekla...

Pitam se, da li ja to nisam nimalo porasla kad se opet i iznova, u krug, pa po stoti put osvrćem na jedno te isto pitanje o patetici. Piše mi koleginica, vojvođansko mirno uzburkano srce, živa jedna čežnja upakovana u ženu – ne mogu da ostanem ravnodušna kad vidim...

Ovih dana mnogo mislim o šašavo optimističnom Kandidu koji živi u najboljem od svih svetova. Pomalo Kandid, a malo više Aska, tako i ja krckam ovu samoizolaciju. Obrađujem svoj vrt. Premalo čitam o svemu što se događa. Žmu je izvor svih mojih informacija. Negde sam nedavno videla tipologiju likova...

Gledam ga kako se smeje. Prolaze minuti u njegovom glasnom smehu. Zaustavi se, pogleda me, pa ponovo. Jedva razumljivo kaže: Kolibri! A ono –bri – se zagrcne u njegovom grlu. Stojimo usred bašte, u oblačno nedeljno popodne. Gledamo u našu decu i smejemo se meni,...