Ja sam krv Koja se proteže i teče U mojim usijenim venama, Žilama ukrašenim svetolikim bojama, Dajući dah života, Razarajući tokovima kapilara Koja se prostire u živopisnim putevima. Vatra koja sagoreva U najčistijim česticama, Razbijajući poslednji sloj neokaljane anime Koja proždire koru atoma...

Zašto noć mora da bude drugačija? I ti moraš da budeš tuđi I ruke moraju da budu druge I miris da bude nepoznat U ovo gluvo doba kad se duboke strasti vide u očima gladnih pasa A ona te čeka Nemanja čeka...

Konačnost miluje Dok razaranje traje Reže čvrsto, bez dodira I uznemiruje katkad Kuda odlazi čovek preda mnom Kako mu zapamtiti lice U koju melodiju ga pretvoriti I kada je sebi puštati Grč - možda poslednji Širiš ruke Zahvataš vode I umivaš se Ponovo bdiš...

,,Maktub", rekla je i više nisam znao odakle potičem, koje sam vere niti koga sam voleo pre, znao sam da postoji jedan grad, jedan jezik, da postoji ona i zapisano je: Ona je moja vera i svetogrđe, ona je moje napuštanje i ponovno rađanje, ona je ornament na zidovima iza kojih sam se skrivao, ona je...

Nauči me da isplivam iz nemira koji mi dolaze, govorim iako se tresem. Ti me grliš dok tonemo u brdo emocija, svesni da odavde možemo samo da se stropoštamo dole. Ruka ti klizi po mojoj butini, dok mi objašnjavaš ljubav u kosmosu, našu tačkicu...

Ne znaš ti koliko ljudi poznajem govoriš mi kao da te ne znam svetski putniče smejem se dok te slušam tako te je lepo slušati osećaj je čudan budni smo ili sanjamo sve je potaman tvoj miris, cigare sunce što se probija tvoja blizina...

Onda su još stari znali da govore o vozovima. O kišama što su ih presretale, dok su odlučno preskakali žablju močvaru. Tu su oni tragovi stopala, što ostaju na ravnom kamenju kojeg je Bog osudio na prolaznost. Čuo sam da za neke ljude...

Kako da se objasni neobjašnjivo kad je i objašnjivo iluzija igra nerava i ideja poslednja nada spasa broda koji tone u zaborav A to nas plaši sve nas plaši kad nemamo kontrolu jer hoćemo a ne smemo želimo a bežimo i po krugu hodamo...

Volim ujutru kad ustanem da izadjem na terasu i posmatram. Prekoputa se gradi hram i ja ga sa terase jasno vidim. Kažu da nemaju dovoljno novca da ga završe pa je svaki dan sve manje radnika. Tu je negde približne visine kao osmospratnica u...

Ponekad mi treba da te nemam, kako bih shvatila koliko želim da te imam. Iako znam da si sve vreme prisutan. I da sam ja, povremeno odsutna. Ponekad mi treba, nebo i reka. Rasute zvezde i razlivena svetla. Tvoji prsti na mojoj šaci. I...