26 sep San letnje noći

̶  U sledeći ulazimo  ̶  tvrdila je Kristina, sigurna u svoje reči koje su zvučale kao naređenje.

Do sada su propustile tri tramvaja. Nijedan nije odgovarao. Prvi je bio prepun, drugi je, pak, bio prazan, a treći je bio za garažu. Međutim, Nađa je znala da sve to nema nikakve veze i da nijedan tramvaj, koliko god umereno popunjen da je – neće odgovarati.

Smrkavalo se. Centar grada je pokrio zvezdani nebeski svod, čije se zvezde nisu videle od zagađenosti i uličnih svetala. Nađa nije pojmila šta je to bilo u vazduhu ove letnje noći što bi njene drugarice navelo tu nasumičnu ideju; ali, eto, sve su se složile da Nađa mora do kraja ove noći da se oslobodi treme koja ju pratila u stopu još od njenih najmlađih dana i jednoglasno su odlučile da to ostvari upravo tako što će zapevati u tramvaju.

Kose su im se vijorile na tihoj stanici. Drugarice su uživale u svežem dašku vetra i nisu odavale nikakav zvuk koji bi prekinuo tišinu. Nestrpljivo su iščekivale dolazak tramvaja. Samo, Nađu je ta tišina pritiskala sa svih strana i obuze je strah i uznemirenost pred onim što joj se, posle svake stanice i posle svakog zelenog svetla, neminovno približavalo. Nije mogla da odvrati misli sa onoga što joj predstoji i hladne kaplje znoja pokriše joj čelo, kao što rosa pokriva laticu cveta. Mogla je da vidi ljude kako šapuću i pokazuju prstom na nju. Čula je njihov smeh i prekorne reči koje su je ućutkivale. Osećala je dva para ruku kako je izbacuju iz tramvaja i poglede svih tih putnika na sebi. A onda joj sinu…

̶  Zašto bih ja ovo radila?

Reči su odjekivale i razbile tišinu. Nije mogla da veruje da ih je rekla naglas. Zamrzla je sebe zbog ovih kukavičkih i prežvakanih reči. Nije smela da dopusti da joj se strah i očaj ocrtaju na licu, morala se napraviti nezainteresovanom, ravnodušnom, a samim tim i mnogo uzvišenijom prema ovom ništavnom zadatku koji joj je namenjen.

Opustiti i umiriti glas. Uvući ruke u džepove. Zevati. Letimice gledati okolo kao u potrazi za nekom pekarom ili mestom da se sedne.

̶  ‘Ajde da pijem vodu, baš sam ožednela na ovoj vrućini  ̶  izusti i, uzdržavajući se od pomahnitalog bežanja, lagano pusti korak ka obližnjem parku.

̶  Nađa, stani. Nismo se ovako dogovorile  ̶  zaustavila ju je Kristina namrštivši svoje tanke obrve.  ̶  Ne znam zašto sada bežiš, pa to nije ništa strašno. Samo treba da zapevaš u busu. Niko te ne zna, nikoga neće biti briga. Ne vidim šta može da ti se desi. A možda se oslobodiš treme.

Nađa je znala da je Kristini njena trema poslednja briga. Njoj je samo potrebna priča koju će moći da prepričava svojim mnogobrojnim poznanicima. Nešto što će joj prekratiti ubitačnu dosadu koju je osećala na letnjem raspustu. Bile su joj potrebne uspomene.

Nađa je osećala da se najlepše uspomene stvaraju nesvesno i da se samo nešto neplanirano može nazivati tim imenom. Pa ipak, koliko god da je u Kristininim rečima prozrela njene prikrivene motive, Nađa je isto tako sebi priznala da Kristinine želje ne narušavaju iskazanu suštinu. U dubini duše je verovala da je Kristina u pravu. Zapevati u tramvaju je zbilja jednostavno kao što ona priča. Međutim, uvek kad bi joj misli krenule u tom pravcu, pred Nađom bi se isprečio nepremostivi zid koji joj nije dozvoljavao da dalje sagledava situaciju. „Da, to je zaista jednostavno, ali ja ne mogu da pređem ovaj zid i drznem se da to uradim“, mislila je u sebi.

̶  Ako je to tako prosto kao što pričaš, zašto ti to ne uradiš?

Znala je da je pitanje glupo, da ceo smisao leži u tome da upravo Nađa zapeva u tramvaju. „Glupačo! glupačo! ubuduće samo ćuti“, korila je sebe, dok je spolja nastavila da gleda Kristinu hladno i nezainteresovano, kao očekujući odgovor.

̶  Ja ću to uraditi, dosta mi je ovoga  ̶  bila je odlučna Maša.

U tom trenutku je svima laknulo, jer niko nije sumnjao u Mašu. Nađa je oslobođena obaveze, a Kristina će imati svoju uspomenu.

Maša je oduvek bila smelija od ostalih devojaka. Nije se libila da prva priđe momcima, odisala je samopouzdanjem. Kad bi joj došlo, mahala je nepoznatim ljudima iz autobusa. Smejala se glasno, pokazujući svoje zdrave bele zube, a njen smeh bi zarazio sve koji joj se nađu u blizini. Nije se plašila da proba nove stvari, bili to žablji bataci ili planinarenje.

Ali ono što je Nađa najviše volela kod Maše, sa čega nije mogla da odvoji pogled – bio je prizor Maše kako pleše. Osećajno, zatvorenih očiju, kao da je na mestu na kome postoje samo ona i muzika. Maša je tada širila svoja krila. I letela.

A sada, dok je Maša pred publikom putnika pevala svoju omiljenu pesmu, Nađa je videla taj tračak Mašinog leta i iznova joj se divila.

̶  Daj, bre, tišina tamo  ̶  odbrusi jedan starac, na šta devojke počeše da se smeju.

Taj smeh se nastavio i posle zaustavljanja tramvaja i njihovog silaska na stanicu. Usledilo je imitiranje ljudi iz tramvaja i prisećanje najsitnijih pojedinosti ovog jednostaničnog putovanja.

***

Po povratku kući, Nađa se istuširala i legla u krevet. Lica okrenutog plafonu, dugo je u mislima prevrtala slike sa večerašnjeg izlaska. U njenom sećanju sve je izgledalo lepše, svetlije. Zvezde su se videle, nije bilo toliko vruće i Maša je pevala ne falširajući. Neprestano se pitala:„Zašto ja nisam mogla da pevam poput Maše?“, ali odgovor na to pitanje se nije nazirao i nju je glava zabolela u potrazi za rešenjem. Kasno je. Pogasila je svetla, a onda ju je uhvatio san. U snu, ona je pevala u tramvaju svoju omiljenu pesmu. Njen milozvučan glas se prostirao ravnomerno u svim pravcima. Ali kako se slika udaljavala od nje, i ona sagledala ceo tramvaj, uvidela je da je prazan, da nema nikoga da čuje njenu pesmu.

Autorka: Emilija Vrančić

Fotografija: favim.com