21 maj Ne budi me

Ujutru mi smeta muzika. Bilo kakvi agresivni zvuci. Nije to nešto što treba objašnjavati, a ja ti po ko zna koji put napominjem. Nekada zamišljam kako ti šaram lice dok spavaš, ti se budiš nervozan. Ne moram da te mrzim da te ne bih podnosio.

Ne slažem se, i nije neki dan, sunce je i lepše sijalo. Dobro, kupićemo pitu, masna je i nezdrava, znaš to, a stalno mi je kupuješ. Volim je ja, samo… Ti si je kupio.

Opet si glasno disao u snu. Kao neki prasac. Hajde, uzmi malo. Nije s mesom, sa sirom je.
Danas sam odlučio da se ubijem. Znam da ti to stalno pričam. Ne mogu, čoveče, toliko mi svi idu na živac. Banalni razgovori, glup humor, loša hrana, Marija me nije zvala dve nedelje, briga nju. I to što kažeš, briga i mene.

Ne znam kako. Pod tramvaj, voz. Muška Karenjina. Nemoj da pušiš u sobi, znaš koliko mi smeta. Eto, ti ćeš da me ubiješ, ne moram da se trudim. Kako čime? Samim tvojim postojanjem. Kakav si prasac, namrvio si pitu po celom tepihu.

Ajde, otvori. A ne, ja ću?

Priznaj da si je varao. Šest meseci. Nije smešno. Što joj ne kažeš? I ona nek te odbaci, kad si džukac. Tamna skramica se gužva na nebu. Sad će noć. Znam, noću sam još gori, imaš nešto protiv? Niko te ne primorava da živiš sa mnom, znaš to? Volim kad sam sam. Ko je?!

‒ Ja sam, Mateja, Marija. S kim pričaš to? Plaši me kad tako stojiš ispred ogledala.
‒ Navratio mi ortak.
‒ Hajde. Vreme je za lek.

Autorka: Sofija Milinković