Sedeo je za stolom jednog malog kafića i naručio dve kafe. Čekao ju je povremeno gledajući na sat i jedva je čekao da je vidi. Kao kroz maglu je video gužvu na ulici. Izubio se u sopstvenim mislima, misleći na nju. Nevoljno otvori novine, i...

14. april 2012.godine Dugačka kolona hodočasnika penjala se uz Klekovaču. Dolazili su iz cele Bosne, Like, Dalmacije, Srbije, da bi se divili neobičnom kamenom monolitu pored puta, monolitu na kome su se jasno videli obrisi dve ljudske figure. Mrzeo sam hodočasnike, njihovo sujeverje, glupost i nemoć...

Ne mogu precizno da odredim kada sam po prvi put uočio promenu. Grč. Da li su u pitanju bili dani nakon poplave? Sluđeni ljudi, uništeni domovi, gomile trulog pokućstva i zmije po ulicama? I ta prašina, prokleta crvena prašina, vekovni mulj sa dna rečnog korita,...

Sretali smo se onda kad je univerzum mislio da treba. Ovaj put mesto našeg nasumičnog viđenja je bila žurka u Dragstoru. Bila sam malko pripita i bilo mi je fino lepo. Hej, hej. – reče i povuče me u stranu zagrlvši me obema rukama. – Kako...

Otvaram teška, zelena vrata. U tom trenutku ispred mene se pojavljuje žena duge, crvene kose. „Opet ti?“, upitala je Susana gledajući me preko debelog rama svojih naočara. To mi je više zvučalo kao tvrdnja nego kao pitanje. „Da, ali ovog puta je drugačije.“ „U redu. Svakako imam vremena...

Poslije moga ranjavanja i smrti moje rahmetli Emire, mislila sam da ne postoji ništa što bi više moglo da me izbaci iz kolosijeka kojim sam morala da hodim sama sa 15 godina. Tada sam postala indigo žena, u tijelu djevojčice koja je samo htjela bezbrižno...

(Izgubi Tebe da bi Sebe dobio)   – Možeš li da veruješ da je gotovo? Po prvi put izlazim iz ovog mračnog hola bez onog halucinantnog osećaja da su moji koraci vezani okovima. Slobodna sam! Sloboooodna! Zagrlila sam Lanu, vodeći računa da mi pokloni ne ispadnu...

  - Dugo sam ti ja mudrovala i curovala kod svojih roditelja. Sve prosaca koji su došli da me vide, čuju ili mi upute lijepu riječ,ja sam glatko i bez dvoumljenja odbijala. A šta zna mlada ženska glava o svojim i tuđim mušicama, ništa...

Memljiva soba i nečujni zvukovi, lagani, spolja, jedva dopiru. Koprcam se na neudobnoj fotelji, čije udubljenje željno iščekuje da me i u celosti proguta. Iz pomenute žablje perspektive, krajičkom oka posmatram  na pola pocepane hartije, požutele od čekanja i iskrzane od dosade. Strah i sumnja...