17 jun Dan kada me pojeo nosorog

Sećam se: mnogi bi rekli da je to bio sulud safari. Iščezla vlaga, sumporna krema i miris buđi upleten među štrikanim nitima oznojenih džempera. Zagušljiva pomrčina kao maglovita kulisa pred nekim dalekim uličnim svetlima i popločanim bulevarima koja sakuplja oporu slast britkog vazduha dok se on sliva pod nama od prašine i u tami stisnutih meni nepoznatih glava. Jedino nisam baš sigurna ko je tu koga lovio. Niti da li je neko nekoga na kraju ipak ulovio. Čini mi se da negde u meni i sada primireni pucketaju oštri topoti uglačanim kamenjem isturpijanih kopita i pljeskaju zadebljale šake progonitelja kao udaljeni gromovi aplauza. Kao vatra koja titra čekajući da se od zalutale iskre rasplamsa ili nemarnim daškom zauvek sagori.

Sećam se zgusnute tame koja se pripijala uz nas kao uz kosti sveže meso i budući truo zadah. Po ukrućenim lijanama, kao natapiranim loknama, i napuderisanim dvogledima, ili binoklima, puzao je olovom ugušen mrak. Mrak koji kao da me branio od upitnih pogleda podozrenja koji su me, tada sam imala takav utisak, streljali sa svih meni nepoznatih i sumnjivih lica. Kao da su gađali moje prisustvo osudom, radoznalošću ili neodobravanjem. Mrak koji je iz neke dubine koju nisam videla, koja je bila daleko iznad naših glava, prosecao zaslepljujuće prodoran zrak koji je obasjavao njih. Možda je to bila i sama mesečina? Mada nešto ne pamtim zvezde. U poslednje vreme, kad god pomislim na taj zadimljeni prizor, najbolje vidim maleni rascep, ili duboki jaz (dimenzije i granice su ionako krajnje relativna stvar). Jaz između pomrčine i svetla, njih i nas. Jaz između mene i njega. Nisam tada jasno mogla da vidim ovaj zamagljeni jarak i, sećam se, sva sam podrhtavala od takve blizine (daljine). Tek skoro sam shvatila da, koliko god bio pitom i plitak, ili dubok i strm, jaz je jaz.

Gledali smo se. Netremice smo zurili u njihova zamorena tela prekrivena graškama znoja i močvarinim kapljicama bezumlja. Obasjane onim uperenim reflektorom odbljeskivale su njihove zasivljene konture. Na telu im se ocrtavala svaka, kao oštrim žiletom, urezana brazda. I oni su, činilo se, posmatrali nas. Kao da smo se ogledali u nekom zamišljenom ogledalu nad portalom od obrisaonog nepremostivog rascepa, što je svakako bila labava granica. Imala sam utisak nepobitne sličnosti i neodoljive sile teže. Kao da je u svakom trenutku neko mogao zakoračiti i postati ravnopravan deo onih drugih. Njih, ili nas.

A među njima je bio i on i njegov, možda samo za mene i moju, u tom trenutku, paučinastu percepciju, drugačiji pogled – plavičast među njihovim pepeljasto sivim.Uvek me je mučilo šta li oni odatle mogu videti? Tek kasnije ću shvatiti da je uočio sve što se odatle i može spaziti – gotovo ništa, daleko manje od onoga što sam mislila i priželjkivala. Mada u tom trenutku i nisam jasno mogla da razlučim: želim li njegov pogled, ili ne. Opasno je bilo buditi njegovu pažnju, teško je bilo skvrčiti se i povući protiv sebe. Ponekad mi se čini da živimo do neizvesnosti, zemljotresa, bola i siline. Da nije tako, verovatno tad ne bih ni bila tamo. To je bilo nešto kao čas odluke, začikavanje karme ili povlačenje sudbine za nos (rog) i tada iznova i iznova pomišljah: „Evo, sad me je ugledao!” I svaki put bila je pogrešna procena. Kad god sam kasnije razmišljala o ovoj, do tada nepoznatoj potrebi i nagonu za tom pogubnom, opijajućom blizinom i pogledom, pronalazila sam svoje razmišljanje na neprohodnoj raskrsnici. Možda on osim plavetnila u očima nije imao ništa neobičnije od ostalih u svom rodu. Bilo je i onih koji su se skladnije izvajanim, mišićavijim skokovima brže približavali plenu i onih čiji su krici uzletali više ka nebu, ali on mi je nekako bio najbliži. Čudno kako među toliko istog uspemo da izaberemo jedno drugačije. Ili ono samo izabere nas? Ni danas ne znam šta je značila ta bliskost. Svako od nas je imao svog nosoroga, svoju metu. Nikada neću biti sigurna jesam li ja izabrala njega kako bih gazaštitila od drugih, pa i od sebe, ili samo kako bih baš njega mogla da nazovemsvojim. Jer za mene on jeste bio poseban.

Hodao je uvek uzdignute glave zagledajući se daleko pred sobom. Potpuno se predavao svojim mislima kojima kao da je opčinjavao druge nosoroge jer onisu ga bez pogovorasledili i na svoj, potpuno predan ili krajnje otupeo, bezuman način, uvažavali. Možda neki od nas to nisu mogli da razaberu, ali meni je bilo sasvim jasno. Ne znam kako ni zašto, ali ja sam odabrala njega. I umalo da i postane moj.

A onda je usledio neki moždani ili srčani prevrat. Pomahnitalo je počeo da skače, da izmiče, da se kobelja i nečega boji. Želela sam da mu pomognem, da ga oslobodim, ali čini mi se da je zapravo on zarobio mene. Počeo je da nestaje i da se ponovo pojavljuje.Njegov urlik je cepao zemlju, vreme i sav moj trud. Postajao je zelenkaste boje krljušti, previjao se, roptao i kao u bunilu posrtao.Sa njega je u vatrometima znoja i besnila kapalo sve što je do tada bio i što sam o njemu znala, predviđajući kišu koja će tek kasnije početi da pada. Rastrzana i iskidana, stajala sam kao u neizlečivoj paralizi, nemoćna da više raširimmrežu i jače zabacim ular – nisammogla da dopustim da ga boli. Više nisam mogla ni da priželjkujem pogled, ni da o bilo čemu mislim. Želela sam da nestane sva pomrčina ili da i sama padnem pod svetlo, da vrtlog prestane da kruži. Mada nisam znala ni šta bih tada. A onda su usledeli i pogledi. Pamtim pažljivo šunjanje razjarene zveri i svoj zaustavljen dah. Pitam se šta li se oseti tim prokletim njuškanjem? Kako se uvek pogrešno zaključi? Možda baš zato što i nema zaključivanja. Osećaj je veliko zanemarivanje misli. A znate li kolika je težina tolike blizine? Koliko je trajanje tolike neizvesnosti? Taman toliko da poželite da se procenitelj ne prevari, da dokrajči taj beskonačni tren. I on se tada okrene i predomisli. Možda je stvarno suludo, ali ja sam od samog početka, imam utisak, želela da on ne bude obmanut. Ne, ne pomišljajte na suicidne misli samoubice u neuspelom pokušaju. Verujte mi, ovako je mnogo gore. Taman kada sam pomislila da i on ima laso i da je nadmetanje ravnopravno, okrenuo se i nestao. Konopac je bacio u suprotnu stranu od mene. Svetla su se popalila, a on je otišao u mrak. Više nije bilo nikog. Nikada ga kasnije nisam videla.

Danas retko zalazim u savane i prašume. Više ne lovim ni tigrove, ni lavove, a pogotovo ne nosoroge. Jer bojim se: uvek ću videti ili tražiti baš tog sa plavim pogledom i zelenkastom štraftom, a neću ga pronaći. Ili još gore – ponovo ćemo se sresti. Možda bi na kraju bilo bolje da me nije ni video. Ovako se bojim da još uvek mrdam, a da me on ipak pojeo.

Autorka: Emilija Petrinjac

Izvor fotogafija: pinterest.com

(Priča „Dan kada me pojeo nosorog” izdvojena je na konkursu „Promena“).