08 jun Svako je kovač svoje sreće

Javi se čim stigneš, napomenu mati, dok mu je nameštala kragnu koju nije trebalo nameštati.

Dobro, de, ostavi! prosiktao je. Bilo mu je teško što mora da ide, a od njene pažnje bivalo mu je još teže. I tako, nervozan i besan, nije imao na koga da se istrese nego na nju. To je nasledio od oca.

Ne brecaj se na majku, nemoj da te ovako pratimo, reče otac. Bio je, štono kažu, žiličav čovek, više mršav no visok. U mladosti je bio zgodan čovek, po merilima onih kojima se sviđa Mik Džeger. Sad, u svojim već šezdesetim, bio je samo praskava ruina, blago naheren soliter izjeden vlagom.

Pusti dete, znaš kakav je. I ti bi bio nervozan, reče majka, i otrpi ljutite poglede s obe strane. Znala je da je to kratkotrajno, i da se oni već jedu u sebi zbog toga. U takvim trenucima, najbolje je bilo ne insistirati previše na raspravi. Pustiće ih par trenutaka da se ohlade, pa će se praviti da ničega nije ni bilo. Prosto, tako je ova porodica funkcionisala.

Nisi zaboravio novčanik?

Momak se opipao po džepovima pantalona, i na trenutak se osetio kao da propada. Potom se setio da ga je premestio u jaknu da bi ga lakše izvadio. Nosio je postavljenu zimsku jaknu, plavu i belu, prepunu džepova, unutrašnjih i spoljašnjih, pa čak i dva na levom rukavu. U svakom od džepova bilo je ponečega, maramica vlažnih, maramica običnih, neotvoreno pakovanje žvaka, još jedno pakovanje žvaka na koje je zaboravio, lična karta, telefon, pasoš, i pored njega, naravno, novčanik, a u novčaniku karta. Otac mu je izradio, na majčin nagovor, posao kod bivšeg kolege u inostranstvu. Jeste da mu je bilo neprijatno da moli za uslugu, ali znao je da to ne radi zbog sebe. Uvek su se oboje trudili da svom jedincu olakšaju što je više moguće bitisanje u ovom surovom svetu. Kad je završio osnovnu, oni su između gimnazije i ekonomske odabrali ekonomsku, jer su znali da je danas diploma gimnazije bezvredna, pa čak i rizična. Kad je položio maturu, oni su odabrali jezike, jer su bolje od njega znali da će za tim uvek biti potrebe. Kad je zaškripalo sa ispitima, otac je pozvao par svojih kolega, i škripa je utihnula. Posao je čekao u majčinoj staroj firmi… sve je bilo lepo i sigurno. Sad, međutim, nastupila je ogromna promena. Njihovo ptiče je dobilo krila, i napušta gnezdo.

Jedino… momku to nije izgledalo kao nešto uzbudljivo i novo. Imao je osećaj dosade. Što se više činilo da se stvari menjaju, to su više ostajale iste. Taman si se uklopio u jednu sredinu – uklapaj se u drugu. Taman si upao u kolotečinu – menjaj navike. Tek što si počeo da radiš nešto za sebe – drugi te u gura u nove obaveze. Neretko se žalio da želi malo vremena da odmori i razmisli, ali roditelji su to pripisivali mladalačkom buntovništvu, govorili proći će te, i slične isprazne stvari. Iz nekog razloga, setio se svog prvog puta kroz tunel, i kako se osetio kad je shvatio da u tunelu nema skretanja ni okretanja.Unjkajući, više za sebe no za druge, izustio je jedno:

Ne ide mi se. Naravno, oni su pomislili da se njima obraća.

Sve će to da prođe. A tata i ja nećemo uvek tu da budemo, ne možeš ceo život da računaš na nas, ponovo isti govor, kao litanija, tekao je s majčinih usana, šta ćeš da radiš kad umremo? Prestao je da sluša čim je čuo znak pitanja. Moraš sâm da nešto uradiš. Eto, opet to patničko moraš, to ropsko moraš, poslušničko i krotko. Zašto mora? Ko je to rekao, kada zapisao? Toliko je načina da se živi, ali ovom narodu kao da je u krvi zapisano da mora da se povinuje nekoj nemuštoj sili, i stoički odživi dodeljeno mu vreme, radujući se sitnicama i tričarijama., pa čak ne ni to. I manje. Mladić je primetio da se mnogi u njegovoj okolini raduju stvarima koje se drugde shvataju zdravo za gotovo, i da kao nagradu vide ono što drugi narodi vide kao osnovno i neotuđivo pravo. Opet je zakolutao očima, ovoga puta od besa, ali se svladao. Sebe je smatrao hedonistom, i, kao svako ko sebe pronalazi u onome u čemu se razlikuje od ostalih,  sebe je smatrao boljim od ostalih. Pa i kad moram sâm, pusti me onda stvarno sâm da vidim šta ću! vrisnuo je u glavi. Uto, razglas je zapucketao i neko je najavio dolazak njegovog voza, utapajući i njegov vrisak i majčine savete za prve dane.

…

Javi se kad možeš, odjekivale su joj poslednje reči koje joj je tetka uputila pre nego što se otisnula na put. Javila se na konkurs na drugoj strani države, i protiv svih nadanja (i strahovanja), pozvali su je. Mladiću koji je do tada radio iskrslo je nešto u inostranstvu, i morali su u što kraćem roku da mu nađu zamenu. Ona je bila jedna od šestoro koji su se javili, i jedina sa potrebnom dokumentacijom. Bio je rizik otići tako daleko, i popriličan trošak, ali je odvagala koristi i štetu, i shvatila da je prilika dovoljno dobra. Na kraju krajeva, od petnaeste živela je po studentskim i učeničkim domovima, a o sebi se sama starala još i duže od toga. Istina, imala je tetku, imala je i komšije, ali je uvek znala da propušta mnogo toga što sigurnost roditeljske ljubavi donosi.

Stalno se borila, tako da je ovo, u suštini, za nju rutina. Navikne se čovek i na to. I iako za nju ovo i nije neka promena, jeste korak nabolje, jer joj se otvaraju nova vrata, a ta vrata vode novim vratima. Shvatila je da ne ide tunelom, da nije primorana da pati, da je stoicizam način života koji neko bira, a ne prihvata pasivno.Toliko njih mora da radi isto što i ja, otkud meni pravo da kukam. Kad se mora, mora se, stisni zube i uradi. Imala je male trenutke uživanja, svoje knjige, svoje veze, ono zadovoljstvo koje čovek oseti kad mu nešto pođe za rukom. Upravo je uživala u jednom takvom trenutku. Dozvolila je da je preplavi taj osećaj umesto očaja i straha od prepuštanja okolnostima da je bacaju kao što talasi bacaju orahovu ljusku na pučini.

Autor: Aleksandar Trailović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Svako je kovač svoje sreće“ izdvojena je na konkursu „Promena“).