21 sep BOLJE…

Ima dana kad imam taj pokeraški izraz lica, odgovor na svako pitanje, i pitanje na svako pitanje. Da li sam samo rame za jebanje, raznim studentkinjama, pohotnim gospođama, ružnim a dobro građenim odbojkašicama, druga šansa ženama mojih godina pred razvodom u koju ni same ne veruju? Uvek imaj u šteku crnu čokoladu i malo kokaina. Nikada ne znaš šta može da te sjebe.

Upravo sam dobio otkaz. Nije to bilo ništa strašno. Još jedna recka na talonu ne overene zdravstvene knjižice. Bio sam moler u firmi koja kreči sve ono što ljudima smeta. Reči, crteže, same ljude. Krečio sam nečije uspomene, nečije živote, zidove koji su nosili priče, spremao podlogu za bolju ili pak još lošiju budućnost. Krečio sam hotelsku sobu. Pomerao sam krevet a onda na zadnjoj strani ugledao nečije inicijale urezane u srcu. Tu me je nešto preseklo. Seo sam na još uvek ne zaštićen folijom krevet i počeo da praznim minibar.

Naša imena su odavno izbledela, urezana na školskim klupama, klupama u parku, zidovima starih kuća pravljenih od blata. Otvorio sam prozor na kant. Legao sam na krevet i slušao kako pada kiša. Onda sam ponovo ustao, otvorio prozor skorz, pustio je da uđe unutra. Rekao sam joj da ne mora da se izuva. Miris poludisprezije mešao se sa mirisom kiše dok je moj poslodacac penio posmatrajući me kako praznim unučiće gorkog lista i rakije. „Završi to što si započeo i gubi se!“ – razdrao se. Naboo sam ga glavom u nos a krv je jurnula pravo u kantu sa bojom. Prevrnuo sam celu sobu na glavačke. Ložio me je zvuk pucanja stakla, drveta i plastike. Zastao sam ipred ogledala i razmišljao da li da nastavim. Umesto toga sam umočio četku u boju i prešao preko stakla. Rukom sam napisao inicijale. Uokvirio srcem. Izgledalo je bolje…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com