In vino veritas, govorili su stari Latini, a šaptale su i tvoje usne. Šaptalo je i vino koje je govorilo umesto tebe. Vino koje smo te noći pili, pili iz iste čaše. Poljupci s ukusom vina. Nežni, meki, topli. Slatki i opojni, kao tamjanika koja je klizila našim venama. Šaputao si. Šaputao ono o čemu si godinama...
Odjeci vremena davnih gromoglasno mišlju plove, Talasi dalekih plima od vajkada žal što lome! Besčulni i sve nestvarni - od istoga što čini i snove, Te se u neznanju pitam - da li isto zvuče svakome? Nekome su melodija čista, muzika za uši jedva čulne; Simfonija sklada za jednoga -...
Tvoje lice, poput utvare, I dalje progoni moje snove, I sjećanja na dane stare Nečujno, sasvim tiho, zove. Nedorečene riječi skrivaju se Po uglovima misli i izlaz traže; Suviše otužno je posmatrati čovjeka Koji sam sebi svjesno laže. Trenuci slabosti sve češći I postojaniji bivaju; Vremenom postaje sve lakše otkriti Da oči tugu srca uporno skrivaju. Toliko...
Večeras, kada laži prekrivamo tišinom, kao beli osmeh noć, dok pada, zašto bismo sanjali ? Vizije, samoća, i sloboda su davno prevazišle luksuz, i smanjile se do podsmeha skamenjenih lica. Zasto bismo sanjali ? Vernost ugledana u oku psa, davno je izčezla iz tvog oka, lica čudnih skulptura od mermera, borave u srcima, i...
O, glumče! Igraš nešto nalik plesu. Tvoje noge i plesačeve dotiču isti pod. Sa ubedljivom kretnjom i naše kretnje se tresu. Al' kad gledaš u visinu – vidimo li isti svod? Ti, glumče, živiš za tako malo nadnice, Za nezaustavljivost naših ruku, Dok ispod oka ciljaš u jadnice Čiju upravo si predstavio...
Platnom slikara u pjesmu prerušena zapis ostavljam kao žig na kožu vlažnu od ugriza mastila. Ljubavnica češljugara. Majka slavuja. Sestra lastavica. Gola do ljubavi ne govorim mrljama vjerovanja. Potpisujem se tišinom uspavanih sjećanja u desnom uglu tvog oka. Autorka: Sanja Radulović Fotografije: pinterest.com ...
Ponekad me uplaši ogledalo. Bojim se ruku, lica i tela. Bojim se praznine sadržane u njima. Ponekad poželim čitati Kiša ponovo. Ali onda njegove pukotine počnu da se otvaraju u meni. Nekad je bolje zapušiti uši voskom, zaboraviti pesmu, ugušiti je u sebi. Sputati sebe pred pesmom, pred tom Sirenom...
Ispunjavaš čitavu moju dušu, želim da te samo nežno dodirnem, uspevam samo u mislima u snovima teško u životu nikako. Divim ti se izdaleka, znam, ogromna tuga svaku ljubav prati. Da se kao sunce ponovo rađam, svakog dana biću bedan ubijaće me prostota. Za kristalno čisto srce reči nemaju smisla, ćutanje je slikanje sebe, a prazna priča šareni...
"M. Blečić: U knjizi Poreklo nade imate ciklus pesama koji se zove "Kritika poezije". Neuobičajno, zar ne? B. Miljković: U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka. Već se u Miljkovićevim esejima o poeziji kao što su "Poezija i oblik" i "Hermetička pesma" mogu...