26 jun Oda glumcu

O, glumče! Igraš nešto nalik plesu.

Tvoje noge i plesačeve dotiču isti pod.

Sa ubedljivom kretnjom i naše kretnje se tresu.

Al’ kad gledaš u visinu – vidimo li isti svod?

Ti, glumče, živiš za tako malo nadnice,

Za nezaustavljivost naših ruku,

Dok ispod oka ciljaš u jadnice

Čiju upravo si predstavio muku.

One sa muževima tapšu skladno,

Upijaju glasove koji o smehu trube,

A ispod haljine i fraka biva im hladno.

Slute svoje patnje kako žive kroz druge.

Svaka uloga tvoja ima koprene guste,

I ogledalo sumnja čiji nosiš lik.

Misliš li o svemu i kad kulise se spuste?

Nisi li mađioničar, a katarza tvoj trik?

Mi ne vidimo konce koji ti rade o glavi.

Na bini si spreman svačije oko da te kuša.

Jesi li bar u snu sam sebi pravi?

Javlja li ti se Mefisto, a kao zalog – duša?

Mada jezik ti hoda po tankoj žici,

Koliko li se grešaka stopalu omaklo?

Pitamo se svi koji prisustvujemo slici:

Zvoniš li kao kristal ili si staklo?

Ali, šta god je utisnuto u srce kovača,

To sigurno moraš imati i ti:

Kad kuješ oštricu na vrhu svog mača,

Tražiš odjeke nakovnja u publici.

Taj vrli polusvet kojem se obraćaš

Svojom polutinom vuče i najtežeg tebe

Dok talentom ga od prizemnosti odvraćaš.

Činiš li to zbog njega ili zbog sebe?

Iako taj polusvet ni sa tobom neće biti ceo,

Iako polusvet čak ne zna ni čije je polovine deo.

Autorka: Zorana Milić

Fotografije: pinterst.com