19 jun Biće

Ponekad me uplaši ogledalo.

Bojim se ruku, lica i tela.

Bojim se praznine sadržane u njima.

Ponekad poželim čitati Kiša ponovo. Ali onda njegove pukotine počnu da se otvaraju u meni.

Nekad je bolje zapušiti uši voskom, zaboraviti pesmu, ugušiti je u sebi.

Sputati sebe pred pesmom, pred tom Sirenom koja postoji od iskoni, koja te omami svojom lepotom da bi te potom uništila.

Baš kao ljubav.

Nekad je bolje.

Onda kad dobra i nema.

Nacrtati laži po svojoj koži, laži koje samo tebi znače. Onda kad je stvarnost neizdrživa, nezadrživa i razvratna.

Onda kada stvarnost nije ništa drugo do veliki bol koji svoje ćelije umnožava po tvom krvotoku. Dok sve u tebi i oko tebe ne postane modroplavo.

Poput neba. Potput mora.

Poput svega što ima dubinu.

A u dubini prestaje svetlost.

A u svetlosti prestaje noć.

A u noći prestaješ ti.

Jer je sve noć i ništa više.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com