Ko smo? Perje u vazduhu, Otisak na vodi, Slama u vatri, Prašina na suhoj i ispucaloj zemlji. Ali, ne ona zvjezdana. Jurimo snove, Oni bježe. Pijesak se ne da zaustaviti. Poneki i uhvatimo – Većinu samo propustimo, kroz prste. Pijesak se ne da zadržati. Hvatači snova – eto, to smo – Koji žele iza sebe da ostave Nešto više od Tragova u...
Zar zaista posle svega svoju sreću ne vidiš u mom liku? Zar ne vidiš kako pupe britki urlici zbog tvoje puti? Kako stružem zvezde sa neba da bi samo ti mogla da sijaš? Zar ne vidiš kako su se dan i noć urotili u jedno protiv mene? Ne vidiš, već odvažno nastavljaš da mi u lobanji prišivaš eho tvog...
Vidim ga. Njega. Đavola. Ponekad je to prazna, ustajala konzerva sardina koja te gleda iz kante za smeće ili svetleće oči koje te fiksiraju iz dubine septičke jame. Pacov u podrumu koji ne beži već se propinje na zadnje nožice i kezi ti se. Jednom mi se na momenat učinilo da dečak na ljuljašci u parku ima rožčiće...
Sreli smo se u mimohodu, i podelili jedno ukrštanje pogleda sa osmehom koji u strancima traži prijatelje...
Disanje mesečine Upijena i progutana duša, ne okreće se svojoj telesnosti. Tamo gde sam ostavila cipele, ispod klupe što gleda ka reci, poslala ih je da odšetaju same svom telesnom domu. Tonem ka naviše i ne davim se. Miris minulih dodira i dodir minulih mirisa spira apatiju tela sa mojih rožnjača. Mesečina,...
Tvoje oči padaju u reku zaborava, dok vetar skida tvoj ustajali miris sa oronulih zgrada, i nosi ga kroz jedan mali gradić u kom je sve počelo. A ja ni danas ne znam kraj ove priče. Na staroj autobuskoj stanici, našoj stanici, gde se nikada nismo sreli, između 15h i 18h nema...
Sinkronizirano veličanje narcisoidnosti gdje će nas odvesti? Ja sam pojela oporavke, pa opet trebam pijane utjehe, dok ti puštaš moje ishitrene potrebe, zar ti više ne izmičem? Naučio si me i bez lanca...
Kada si otišla, u sobi je postalo nekako svetlije. Ima smrti kojima se molimo. Ima smrti koje nisu teške. Koje su ništa. Sitna prevara profesionalnih lopova. Prosto. Poput dečije igre u kojoj su pravila nebitna. Ima smrti koje nisu teške. Teško je umiranje. Kada si otišla, u sobi postalo zagušljivo. Mene su zasvrbeli...
Dolazi spolja miris ugljena, zvuci sirena odjekuju praznim ulicama, Sunce jutros neće zasjati, magla miriše na prošlost. Dok poluotvorenih očiju tapkam po stolu tražeći cigare taj čudan miris me podsjeti na nju. Čujem kroz prozor kako se djeca smiju dok čekaju školski autobus, da li ljudi ikad više budu tako sretni? Sinoć nisam mislio o...