Prasak zvijezda u daljini. Srce jače lupa. Zjenice se šire. Vid je ograničen. Dodir je bolan. Plašljiv. Prsti kao da miluju žar. Tvoja koža gori. Moje oči traže svaku tajnu na tvom tijelu. Prsti pamte dodirima. A onda tvoj uzdah! Sjediš mi u krilu. Sklapaš ruke....
Danas je palo sređivanje sobe, koje sam odlagala danima. Tamo negde između prašnjave krpe i novog sredstva za čišćenje sa mirisom limete, naletela sam na ljubavnu kutiju. Odložila sam kofu u ćošak, sela sam na pod i počela sam da čeprkam. Na vrhu te kutije...
- Sigurno sanjam - grozničavo je počeo trčati ljubičastim puteljkom kojem se nije nazirao kraj ali se s vremenom umorio i usporio. Zapravo, imao je samo dojam da trči dok je pomicao noge u mjestu, a ljubičasti je puteljak postajao beskrajna traka. – Gdje sam? -...
Znaš, prošlo je mnogo vremena Od kada sam nekome Posljednji put Napisala pjesmu. Šta misliš, Da ovu napišem tebi? Znaš, razmišljala sam. Ipak već neko vrijeme Letimo Ispod istog krova I za doručak dijelimo Parče plavog neba. Žvaćemo sunce I tako nam je toplo iznutra. A, šta kažeš? Mogla bih? Da pišem? Ili, ipak, ne još? Znaš, strah me je. Svi oni kojima...
Sedim u bašti jednog kafića i čekam ga. Dok on kasni, ja prelistavam vesti na telefonu. Saznajem da će u petak pasti sneg, zašto jake žene privlače pogrešni muškarci, da se ove jeseni nose „orjentalni tonovi“ i da je moja Venera u biku. Ne verujem...
Svaka fotografija krije priču. Otvoriš album i nesvesno uletiš u istoriju jednog odrastanja, trčanja za nečim, lomatanja po klubovima koji su se odavno zatvorili, ljudi koji više ne postoje u tvom životu. Prvo te boli, onda naučiš da se smeješ. Naučiš i da umireš od...
Zamišljala sam sinoć tvoje oči, ne i svaku noć. Sve češće, nakon tolikog odsustva, preskočim misao o tebi. Bile su vodene, prozirne, ravnodušne - baš kao da se u mojima ogledaju. Zamišljala sam da te još volim, da je ova noć - noć prva u kojoj...
Godina je 2011. Gledam je kako se oblaci i zaustavljam sebe da ne lupim pesnicom o zid pored kreveta. Besan što odlazim, besan što je napuštam, ostavljam u kandžama sveta, meni uskoro dalekog, stranog. Kako je samo spokojna dok se oblači, kao da joj nije stalo...
Proći će, govorila je. Sama sebi, kome drugom. Lako je bilo ubediti svet. Trebalo je ubediti sebe. Na kraju krajeva, šta ona zna o njemu. Ništa što joj se ne bi svidelo, ništa što bi zavolela. Reka je tekla mirno; vetar nosio miris vrelog gradskog asfalta, sveže...