Kao onda kada smo imali 20 godina i kada je vrhunac dana bilo pronalaženje skrivenih kutaka na Kalemegdanu. Zavukli bismo se u neko ćoše i ljubili. Bez Beograda. Bez ljudi. Bez svemira. Stvorili smo vakuum od poljubaca. Sanja mi se sa tobom. U glavi mi je svaki...
– Zapravo, ove nedelje je upotrebila baš taj izraz „otkucava ti sat, Ljubice“. Došlo mi da polomim i nju i taj sat! Ne vredi više ništa što kažem, mozak mi je prokljucala! – A da probaš da joj objasniš? – Šta da joj objasnim?! Znaš šta kaže...
Šta će biti ako se prevariš, pa umesto na posao odeš negde gde smo se ljubili? Pa ti kao u nekom glupom romanu zamiriše na mene? Herc-romani su za žene, je l' da? Za koga je onda ljubav? Za klince što se ljube na brani dvadeset minuta pre polaska...
Vodi me u Kanadu. Na Ostrvo Princ Edvard. Vrati me u detinjstvo koje nismo podelili. Na Jezero Blistavih Voda, u čudesnu šumu duhova Indijanaca. Onesvesti me poljupcem na vetru, izvrni me naopačke, pa me u mene ogrni. Ja ću blesavo da se smejem, da plačem i opet...
Pitam se, da li ja to nisam nimalo porasla kad se opet i iznova, u krug, pa po stoti put osvrćem na jedno te isto pitanje o patetici. Piše mi koleginica, vojvođansko mirno uzburkano srce, živa jedna čežnja upakovana u ženu – ne mogu da ostanem ravnodušna kad vidim...
„Život sa Momom sam po sebi, bio je umetnost.. za neke stvari se prosto rodiš, ja sam se rodila da živim za njega..“ Ta kuća, ta galerija, muzej, omaž radu i delu poznatog beogradskog boema, toplo gnezdo.. Eto, sve to je taj ljupki vračarski dom...
Gledam ga kako se smeje. Prolaze minuti u njegovom glasnom smehu. Zaustavi se, pogleda me, pa ponovo. Jedva razumljivo kaže: Kolibri! A ono –bri – se zagrcne u njegovom grlu. Stojimo usred bašte, u oblačno nedeljno popodne. Gledamo u našu decu i smejemo se meni,...
– Ja se u stvari nikad neću pomiriti s tim da postoje mrgudi i ljudi koji žele namerno da ti napakoste. Zato što ću tako priznati da postoje. – Ja ti nikad neću napakostiti. Zar u ovo ne staje SVA LJUBAV SVETA? Moja si celoživotna ljubav. Jesmo li ikad ikoga drugog...
Kako u vreme kad su svi non stop onlajn i njemu i njoj svetli zelena lampica na četu, ni jedno ni drugo ne započinje razgovor? Maja je celo prepodne mislila o tome. O Stefanu koji već deset dana nije odgovorio na njenu poruku. O glupom i nepromišljenom kratkom naletu slobode...
Ne znam koliko puta sam ovog leta rekla kako je život postao brz. Sad shvatim, svaki put bih ga time još više ubrzala. Trebalo je da tražim dugme za slowmotion. Svakog dana kad bi Žmu došao s posla, pa umornim korakom krenuo kroz sobu do mene....