02 okt Vladimir

Zamišljala sam sinoć tvoje oči, ne i svaku noć. Sve češće, nakon tolikog odsustva, preskočim misao o tebi.

Bile su vodene, prozirne, ravnodušne – baš kao da se u mojima ogledaju. Zamišljala sam da te još volim, da je ova noć – noć prva u kojoj te nema. Priželjkivala sam da boli, da bar noćas ne osećam to ništa.

Prkosila sam zaboravu željom što iskopava sećanja, i sva su krojena bez ruba, bila bez odgovarajućih osećanja; bez tela da ih nosi, bez broja koji pristaje, bez oblika, bez govora koji bi volela da čuješ, toliko davna, pa pomalo i nestvarna.

Valjda se zaboravi sve što se jednom silom prihvati.

Zaboravila sam da nedostaješ i da ćeš nedostajati dugo. Ne sećam se ni zašto zaboravljam sem da nakon tebe sve drugo zaboravljam lako. Bez borbe, bez suza, nikad više rasuta, rasporena, rastrojena, uvek cela, nikad ozlojeđena.

I želim, želim da još jednom volim kao što već jesam tebe. Da bledim slutnjom preplašena, da svisnem od straha kad osetim da gubim, da ne znam ni za dane ni za sate, već za bezumlje što troši; da iskapam, da stopala podmazujem o noć, da mi svet ne bude daleko, da jurnem glavom među nakaze, da unakazim i sebe; da ližem rane, da vrištim nad praznim krevetom, da opkoljeni krvlju ipak ostanemo čisti. Da volim snagom koja uništava, a ne može da uništi. Da volim roj misli koje pleteš izgubljenim pogledom. Da slušam otkucaje srca bojeći se da ne čujem zadnji. Da volim onom ljubavlju u kojoj želiš umreti pre onog koga voliš.

Bez želje da te vratim.

Bez želje da zavolim drugog.

Samo da te jednom sretnem kad na sve dovoljno zaboravimo.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: favim.com