19 sep Godina je 2011…

Godina je 2011. Gledam je kako se oblaci i zaustavljam sebe da ne lupim pesnicom o zid pored kreveta. Besan što odlazim, besan što je napuštam, ostavljam u kandžama sveta, meni uskoro dalekog, stranog.
Kako je samo spokojna dok se oblači, kao da joj nije stalo do mene, kao da je briga za to što ja idem, odlazim. Da, nju ne zanima taj mikrokosmos koji se odvija oko nje, nje koja je meni čitav svet.
Oblači čarape i stavlja podvezice, a ja je mrzim zbog toga, jer zna da mi nanosi bol samim tim što stoji ispred mene, u crnoj, maloj haljini tanane tkanine i misli da ja ne marim za nju, ali istina je, da je volim.

Godina je 2009. Prsti su mi kao u najgoreg starca, opijeni mirisom starog duvana, a usne ispucale od suve vodke, kao u Rusa. Nigde neću otići ako ovako nastavim. Bela košulja od jutros sada ima neku odvratnu nijansu smeđe, a zelene oči podsećaju na žabokrečinu Tamiša, umesto na Mediteran. Tehnoloski višak, đavola! Višak sam celom svetu! Ovde u kafani proslavljam svoj otkaz, ovde gde svi piju od muke, a ja od jutros.
Kako je lepa. Sedi za šankom, prekrštenih nogu. Bože, kakve noge! Nosi haljinu kraljevsko plavu i ne zanima je da se okrene oko sebe, ona zna da je ona sama nosi ime dominacije, a iznad nje se vijore obrisi duvanskog dima i tu joj zatražih cigaretu. Bila je to najgluplja stvar koju sam mogao da učinim onakav. Pogledala me je tupo i okrenula glavu, dok sam ja u tom trenutku sebi u bradu opsovao i voljenu majku, pored oca, brata i sestre. Vraća se njen pogled, počinjem da ga mrzim, jer ne volim kada nešto deluje na mene kao porok, a ona, ona je kao heroin koji mi gmiže naprslim venama. Pruža mi cigaru, a ja se pitam čemu to, zaboravivši na svoje prethodno postavljeno pitanje. Bravo, care, glup si k’o tocilo! Okrenuo sam se i otišao, moleći sve sile na svetu da se zemlja otvori i uzme me u svoje naručje. Zapalio sam njenu cigaru.

Godina je 2010. Volim svoj posao, ali ne toliko kao funkciju i položaj na kome sam, ekonomija me nikad nije privlačila, dok su sekretarice imale svu moju pažnju. Oduvek sam voleo sekretarice, čak i one starije, koje su radile u porodičnoj firmi mog oca, dok nije propao. Tada su propale i one. Volim i ovaj pogled iz moje kancelarije koji se proteže po čitavom Novom Beogradu, preko Kalemegdana, pa sve do Dunava i dunavskog keja. Zaista volim prvi vinjak da popijem u svojoj kancelariji, a onda drugi, pa treći. Volim sitnice koje čine moj život, život čoveka kome se sreća uvek osmehne preko noći sklone suicidu.

Moram na sastanak, ubija me ovo sklapanje poslova sa firmama iz Italije, nisam neki naročiti ljubitelj fudbala, pizze i sicilijanskih mafija, a i muka mi padne kad pomislim na sopstvenu selidbu u Veneciju dogodine, ako ne potone do tad. Gladan novca, gladan uspeha, jurim večito, a ne stižem nigde.

Predstavnici italijanskih kompanija bili su uvek mali, crnpurasti ljudi sa smešnim dalijevskim brčićima, okupani teškom i neprijatnom kolonjskom vodom. Samo što mi nije pozlilo od same pomisli na taj miris, osetio sam je. Osetio sam kako nevino drveće bukti u raju, kako se otvara deveti krug pakla, osetio sam nju. Prošla je pored mene, ne primetivši onog glupog seljaka u prljavoj kosulji, imam sreće. Hodam iza nje, osećam joj prelepi miris kože, divlja ruža. Bože, kakve noge, kakva zadnjica! „Izvini, imaš li cigaru?“, povukao sam je za ruku. „Opet ti?“, odgovorila je. Baš nemam sreće. Nasmejali smo se oboje i tad sam je zavoleo drugi put. Pravio sam joj društvo, šetali smo, popili najodvratniju kafu u najgoroj taverni koja postoji na svetu i čekao da me poljubi. Ja nisam smeo. Otpratio sam je do kuće,  Dorćol mi se tad činio kao najlepše mesto na svetu. Zaboravio sam na ljude sa dalijevskim brčićima, sklapanje poslova, selidbu, Novi Beograd, sadašnjost, prošlost i budućnost. Živeo sam u apsolutnom vakuumu vremena, na Dorćolu.

Prošli su dani, nedelje, meseci, a ja sam je svaki dan voleo količinom jednog dela neba. Želeo sam da je zadržim za sebe, sebično i bez imalo kajanja. Varao sam je, svakog dana, prodavao svoje muško dostojanstvo, pa se vraćao njoj u postelju i govorio joj da je lažu ljudi, da pripadam samo njoj. To je, zapravo, tačno, ja jesam pripadao samo njoj, samo, želeo sam da je zadržim. Plakala mi je na grudima, nikada to sebi neću oprostiti. Rekao sam joj da ne cmizdri, da me je sama birala, ali to nije bilo tačno, ja sam izabrao nju, ja sam taj koji bi trebalo da plače, dok mi ona kroz suze tepa „glupo muško moje“.

Nije bilo u redu od mene, kad sam se vraćao njoj, mortus pijan, s karminom na košulji i tuđim poljupcima na usnama. Legnem pored nje i probudim je sladunjavim, jeftinim mirisima buvljačkih parfema. Glupo bi bilo da kažem nisam hteo, ali zaista nisam. Samo sam želeo da je spakujem kao najdražu staru fotografiju i nosim u džepu gde god da krenem. Gde god, čak i kada budem otišao, pošto ona, ona ostaje u svom Beogradu.

Postala je frigidna, udaljena. Nikad joj nisam rekao kako je savršeno biti u njoj, kako je tako lako voleti je, ali teško pokazati joj isto. Odlazila je od mene svakog trena po malo. Želeo sam je svakim atomom svoje duše, a ona je znala da bi sebe zaštitila jedino ako se udalji. Bio sam opasan po nju i ona je to shvatila. Umirao sam, trebala mi je, ali nikad joj to nisam rekao. Stavila je oko sebe kineski zid, ponovo se smejala i ponovo je počela da zavodi pogledima, samo ne mene.

Godina je 2011. Ja odlazim i volim je, a ona ostaje na svom Dorćolu. Smeši se.

Autorka: Zorana Živanović

Fotografije: pinterest.com, favim.com