Emotivni prtljag

Danas je palo sređivanje sobe, koje sam odlagala danima. Tamo negde između prašnjave krpe i novog sredstva za čišćenje sa mirisom limete, naletela sam na ljubavnu kutiju. Odložila sam kofu u ćošak, sela sam na pod i počela sam da čeprkam. Na vrhu te kutije je stajala skripta od prošlogodišnjeg ispita sa fenomenalnim nazivom: “Ljubav i partnerski odnosi”. Ona je podsetnik da sam neko ko je položio “ljubav”. Jedna od rečenica koja je podvučena je da u svaku narednu vezu unosimo kofer iz prethodnih veza. Uzela sam telefon i tvitnula sam: “Zvanično imam 44 kilograma. Nezvanično imam 126 kilograma emotivnog prtljaga.”

Crveni nokti su se razmileli po kutiji. Pažljivo vadim komad po komad uspomena. Doziram cedulje, fotografije, priče, pesme, ulaznice i gomilu đubreta koje vam ostanu nakon ljubavi. Aktivirala sam sećanja i krenula sam da se susrećem sa svim tim dečacima. Nije mi sa njima uvek bilo lako, ali je bilo zabavno. Daleko od toga da je njima sa mnom bilo lako, čim moja baba kaže da sam teška kao crna zemlja. Babe jednostavno sve znaju. Efikasnije su od Googla.

kofer-blacksheep.rs

Na mom post-ljubavnom-meniju se pored standardnih stvari našla jedna isflekana kravata, zub od nedefinisanog materijala koji je pravio tadašnji student stomatologije, snimak pluća na koji sam dodala srce. Tu je i nevešto izrimovana pesma o mojim pegama, kao i fotografija grafita: “Za rođendan sam ti ispisao sonet na komšijskom zidu. Princezo javi se!” Volela sam Balaševića. Volela sam te dečake. Ironija. Ta deca su se manje igrala u ljubavi, nego odrasli. Pokretala su snove i gradila neki nov romantizam.

Danas, ja nemam pojma gde su i ko su kada ih niko ne gleda. Nemam pojma ni šta sanjaju, niti da li im je jedna osoba dovoljna za sve. I kad ih sretnem, uvek ispadnem smotana. Možda zato što smo bliski stranci, ili što znam da znaju koliko strija imam na guzici, ili prosto zato što smo se samo poljubili, ili se nikada nismo poljubili, a trebalo je i bilo je… nešto i ništa.

Sigurno je da je jedan deo njih ostao u mom koferu. Deo sa kojim ne znam šta da radim posle izvesnog vremena. Deo koji te gradi za sve one naredne ljubavi, kada pomisliš da je to to. Da ulaziš čist, da krećeš iz početka, da ljubiš prvi put, da si ponovo spreman da prihvatiš da budeš otužan od ljubavi, dok ti se društvo smeje. Da dozvoliš sebi da te pogodi narodnjački stih, da šalješ pijane poruke iz kafane. Da dozvoliš sebi ljubav. Da dozvoliš.

Zatvaram svoju ljubavnu kutiju. Miris limete. Miris pitanja: Da li su naše bivše ljubavi koje teglimo u tom koferu senke ili su nam nepotrebne poput šuljeva na guzici?

 

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com

2 Komentara
  • Anonimni
    Objavljeno 15:35h, 07 decembra Odgovori

    Kao i uvek, odlična 🙂

    • Tijana Banović
      Objavljeno 04:00h, 10 decembra Odgovori

      Hvala <3

Ostavi komentar