S njim uvek putujem, daleko. Zadirem u očne duplje i zatičem Mesec u divljini. Onda maštam o našoj kući u Karlovcima. Onom ulazu, na kom je drveni stočić i na njemu lavanda. Milihbrot i dve staklene šoljice za čaj. Imamo psa. Potkrovlje i biblioteku. Suncokret...
Ako se pomerim, neka taj pokret bude ispraćen voljom duhova. Vazduh. Vazduh je samo višeslojna opna sastavljena od duhova čija je istorija oživela u razdoblju ničije budućnosti. Ako se pomerim, neka kosti ostanu zazidane u rebrima Sunca, jer one postoje da budu na prelomu tela...
Ako tvoja lepota prestane, šta ćemo kad tvoj osmeh izbledi pred iskušenjima života. Kada te napuste svi strahovi i konačno rešiš sa budeš slobodna? A za to već bude kasno...
- Je l' bi me još volela? - Znaš da bih. Zašto me to pitaš? - Ne znam, onako. Palo mi na pamet. - A ti mene? - Ja tebe već volim, znaš. - Kada bi češće to izgovarao, možda bih bila svesnija. - Nije ljubav da se govori, već da...
Rekao je da je otkrio moju tajnu. I da će Volim te, ubiti ćutanje. Da umem da volim nesrećne, najviše. Bez očekivanja. Bezuslovno. Da zagrljaji plaše onog mrzovoljnog i hladnog dečaka u njemu. Jer bi ih mogao zavoleti. Poželeti da ostane u njima. Da ne može...
Mrak i tišina. Grotlo samoće. Bez poljubaca na tvom dlanu, i uvojaka kose na mojim grudima. Naslonjen na jastuk dok ti ponovo poklanjam reči sa nekom čudnom emocijom u grudima i maštam kako te milujem. Tražim milovanje, do jutra. I poljupce po tvom vratu, i jutra...
Volela bih da mogu, uhvatiti tvoju senku, između nedopustivo loših lampi, postavljenih u onom hodniku na trećem spratu. Volela bih da mogu poneti tu istu senku, u tami moje sobe da joj pričam, o sakrivenoj stvari u mojim rečima. Volela bih da sam mogla, reći tebi...
Ušiškan među masom ljudi Milan je strpljivo čekao svoj red za ulazak u voz. Grčevito stiskajući osrednju putničku torbu, dlanovi su mu svakim trenutkom bivali sve hadniji i vlažniji. Dugačka, isjeckana i nemirna kolona ljudi rojila mu se pred očima. Šireći se stvarala je, činilo...
Nema čoveka na svetu koji barem jednom u životu nije izgubio nešto. Bar neku stvar, neku najmanju sitnicu. Dokumenta, ključeve, daljinski, ceduljicu sa važnim brojem telefona, pojam o prostoru i vremenu. Oni srećniji ponešto i pronađu. Često ne baš ono što su tražili. Ali poklonu...
Usne sam izgrizla od želje. Kosu sam iskrzala od iščekivanja. Koža bi pukla od bespomoćnosti. I mašta mi se već malo umorila, Ali se, na tvoju sreću, ne predaje. Ne volim što nas deli desetak minuta od tebe do mene, Pomnoženo sa svim izgovorima. Jer to je onda jedna velika daljina. Ne volim...