19 jul Hej, žarko sunce!

Usne sam izgrizla od želje.

Kosu sam iskrzala od iščekivanja.

Koža bi pukla od bespomoćnosti.

I mašta mi se već malo umorila,

Ali se, na tvoju sreću, ne predaje.

Ne volim što nas deli desetak minuta od tebe do mene,

Pomnoženo sa svim izgovorima.

Jer to je onda jedna velika daljina.

Ne volim ni što mi je u glavi potpuno ludilo,

Kao da stalno igram iks oks sama sa sobom

I opet ne pobeđujem.

Ne volim nezavršene razgovore

I to kako se nonšalantno izgubiš.

Telepatija odavno ne deluje,

Usne su postale krvave,

Ruke su bolne od praznine koju grle.

Da si samo jedan dan blizu ­-

Da ti u bradu stavljam bele rade

Da mi srce zaigra od tvog smeha

Da čujem kako tvoj glas zvuči kada pričaš o stvarima koje te bole

Da upijem miris tvoje kože i da ga nikad ne zaboravim.

Ne bi mi više kolena klecala kada iz daljine pomislim da ideš ti

Pa udahnem duboko i skupim svu hrabrost da ti se obratim,

Ali avaj.

Ne bi usamljenost vrištala dok u 5am gledam u nebo.

I ne bi nešto u meni zavidelo onima koji su ti blizu.

Volela bih da pogledam u tvoje lice puno bora i podočnjaka,

Kako sam kažeš,

U tvoje tužne oči

I da ulijem u tebe svu ljubav ovog sveta.

Volela bih da sve moje ovde bude dovoljno

I da nema glupog osećaja da nešto propuštaš

Pa da spustimo roletne

Da nas čak ni žarko sunce ne vidi.

Jer sunce je sada unutra.

I sve je u najboljem redu.

Autorka: Zlatica Stojanović

Fotografija: weheartit.com