Pljujem sve neizgovorene reči Kao dete svoje zalogaje. I bacam ih ispod stola, U tišini, Kad niko pored ne može da vidi Da mi naširoko, Uzduž i popreko, Nedostaješ. Pijem sve tebi prećutano, Nešto progutano, Nešto ispljuvano, Ispod stola, U tišini, Kad niko pored ne može da vidi Da mi naširoko, Uzduž i popreko, Nedostaješ. Autorka: Elena Ederlezi Fotografija: weheartit.com ...
Kada te udari neko ko je trista puta jači, šta da radiš? Piši o tome, vrišti o tome, napij se, istetoviraj se. Samo ne daj da te savlada. Kada te udari neko ko je 300 puta jači, telo ti odskoči. Gravitacija ti postane strana. Lebdiš par sekundi...
Kako ti ide zaboravljanje? Pitam da znam pa da se ugledam na tebe. Samo tebi je sigurno sporije i teže. Jer moje tijelo je kao svi zakoni prirode, ono što se nauči i pamti sve do demencije. I kada se probudiš u pola noći znaš raspored benova na mojim ramenima. Da...
- Iz svake tvoje reči koju sam pročitala izbija očaj – napisala mi je u poruci na fejsbuku. Nisam znao šta da joj odgovorim. Skinuo sam gaće i izdrkao na njen album sa slikama „Skiatos 2016“. Puno se promenila od tada. Razlika je bila vidna....
Da se budimo zagrljeni isprepletanih tijela, emocija nasmijanih lica i rumenih obraza. Da obrgliš svaku moju nesigurnost i strah svakog puta kada me surovi svijet dočeka van, uhvati za rukav I počne da broji godine, upoređuje, ukalupljuje, osuđuje.. Želim da jedine godine koje mi brojimo budu one zajedničke u kojima se rascvjetavamo poput pupoljaka iz dana u dan...
Pravi blues počinje Tek kada prestaneš da čuješ svet Baš oko 4 ujutru Divan prizor tišine. Pravi blues je ispljunuta istina O životu koji nam preostaje. Zaista boli. Crnci iz Nju Orleansa Spokojno spavaju Njih je mučilo samo ropstvo pamuk i bol u leđima Mi imamo tehnologiju Novu vrstu zarobljeništva I nikad nismo bili usamljeniji Leđa nas bole od...
Razmičem zavese i presvlačim ovaj izbledeli petak u boje tvog prisustva. Nađoh sebe ovde izgubljenog, nasumice razbacanog, naopako razapetog kao arhitektura na brzinu skicirana. Kada bi samo znali oni što slute koliko je ovde tišine na jednog tamo cvrčka, koliko je na tvom obrazu pega na jednu gore zvezdu, koliko je ovde teskobe na jedan tamo beskraj. Samo ti možeš da objasniš zašto tvoje srce kuca ovako nakalemljeno u...
Napravićemo kućicu na drvetu Uz kafu svako jutro slušaćemo ptice I za doručak ćemo hraniti i veverice I disaćemo punim plućima Ponećemo samo najosnovnije Odložićemo telefone, pogasićemo sve profile na društvenim mrežama (da, čak i ja) I ponećemo taj tvoj gramofon i one otrovne kafe koje piješ Pisaćemo pisma voljenim ljudima Vesti nećemo...
Ponekad sretneš vetar koji ne spava, ponekad budeš mornar nestvarnog mora, večna istina - s one strane dekora potajna mržnja, svet što se obrušava. U zavetrini nađeni drevni svitak, bol ispod sjaja, usamljenost što šiba kada iskrsnu suri predeli limba - glas iz kamena, vest rasuta u sumrak. Sred sivog skvera skrhana duša ...
Svi smo bili zajedno na tom mestu vakuumirane tišine. Dva crna kaputa, muzika i njegova jaja. Crni kaput je upijao tonove iz mojih polupokvarenih slušalica. Zabraniti muzici da pređe putanju od mobilnog telefona do uha. Kada je otišao, kaput se asimilovao s njegovom kožom i...