Prtljag si koji nosim sa sobom Gdje god da krenem Iako ne znam šta ćeš mi Ni šta bih sa tobom. Vučem te po mokrim trotoarima, Oronulim ulicama sjećanja I svim odavno napuštenim mjestima. Ponekad poželim da te spustim, I umornu dušu na tren odmorim, Ali plašim se da ćeš se isprljati, Pa te tako...
Nije bitno kada, gde i ko. Svi smo bili povređeni. Mada, ni to nije prava reč. Razočarani. Iznevereni. Svakome se od nas, bar jednom desilo da polaže nade u nešto, zapravo u nekoga i uloži sve svoje najbolje. Stavi na sto ono što jeste, što...
Inspiracija u meni je mrtva. Trulež jednog pisca nagriza zdravo tkivo i širi se poput gangrene, pleni i osvaja, pretvara telo u voštano crnilo. Oblećem skučeni dnevni boravak, povremeno bacajući pogled na trg katoličke porte. Ispunjen je grajom, poznatom, belom bukom. Na noćnom stočiću, Dostojevski i porcelanska šoljica...
Dvadeset i sedam godina čekam ovaj dan. Crne pantalone na ivicu, crna rolka i blejzer. Formalno crveni karmin i stroga punđa. Salonke, siguran hod od mene do željenog. Govor spreman. Bitno da mi veruju jer je svako slovo tog govora precrtano i docrtano nebrojano puta....
Uselila si se u mene. Kao otužni emigrant Dobivši azil na dve suze i osmeh. Potom si mi okupirala srce. Kad sam pomislio da nije pametno Bilo je kasno da povratim suverenitet. Isuviše autonomije su pokupili Tvoji prodorni pogledi Rušeći barikade i bodljikave žice. Kupidonovo pravo je presudilo u tvoju korist, A nebeski sud pravde...
Na tacni Sam poslužila ožiljke, A ti si ih posuo vinom, Crvenim laticama I psalmima. Osvanuli su mi snovi Na rubu nesjećanja, Spaljeni, Uljuljkani blizinom, Ušuškani tajnama. Nisam ovdje bila ranije Кad nisi znao da postojim. Zato mi jezivo zvuče Nepoznanja I praštanja. Кako to, Da nisam Otišla? Кako to, Da ipak, Postoji(š)?! Autorka: Teodora Košarac Fotografija: weheartit.com ...
On je sam. Prijavio se jedne večeri, Za svemirski program “Exodus“, Kako bi konačno bio bliži dodiru Makar jedne zvezde. On je sam. Stvarnost je osećaj lima na koži što se vuče Stvarnost su stakla, ogledala Klikeri. Stvarnost je čak i pokvarena govornica Na stanici trole 29 kada je poslednji put Video ženu koju je sanjao, Jako, jako...
Hajde da se gledamo zatvorenih očiju Tako se duša najbolje vidi Osećaj me pogledom kroz zatvorene kapke Vidi me Vidim te Ne skreći pogled Znaću Progutaj me celu širom zatvorenih očiju Oseti osmeh Namiriši zanos Razmenimo poglede tako da upadneš u moje oči a ja u tvoje Da vidimo jasno Iz kog ugla svet vidi ono drugo Gledaj me...
U danima budućnosti Srbije Ostao sam zaglavljen u WC-u I pijan tražio izlaz U par kvadratnih metara. Na to se život i svodi: Popij nešto Smej se Nađi izlaz. U danima budućnosti Srbije Krezubi ljudi ne vide izlaz Jer im u očima viri bajati hleb Istrošenih pogleda očekuju kraj. U danima budućnosti Srbije Ne vidim nijednu lepu stranu Onoga...
Gdje odeš, kome se vratiš kada nas ostaviš? Starim potrošenim željama, ženama koje se zovu utjeha? Jednoj od onih uz koju je sve bilo polovično? Gorkim poljupcima, gruboj koži i teškim dodirima? Lakodostupnoj, onoj koja ne zaključava vrata? Ili slučajan prazan pogled u gužvi kafea odvede te u nove pobjede, nepoznat krevet? Ubjediš sebe da tako možeš...