Šta će biti ako se prevariš, pa umesto na posao odeš negde gde smo se ljubili? Pa ti kao u nekom glupom romanu zamiriše na mene? Herc-romani su za žene, je l' da? Za koga je onda ljubav? Za klince što se ljube na brani dvadeset minuta pre polaska...

Možda nije za priču, a možda i ne može da se ispriča onaj ćošak kod pekare, ono mesto gde smo imali 19. Slavija, gde smo se ljubili odavno nije ona ista. Što da počinjem onda? Zbog bubamara. Kao u pesmama Pre svih muzičkih fontana, sa svojim kružnim tokovima...

Kaže mi skoro drugarica kako se Beograd promenio. Nije to to više, nema onog duha. Ili smo se promenili mi, naše brige, pogledi, srca. – Onaj naš Beograd više ne postoji. – kaže mi. A ja se zapitam da li postojimo one naše mi. Ona nekad ja. Koja nije...

– Ja se u stvari nikad neću pomiriti s tim da postoje mrgudi i ljudi koji žele namerno da ti napakoste. Zato što ću tako priznati da postoje. – Ja ti nikad neću napakostiti. Zar u ovo ne staje SVA LJUBAV SVETA? Moja si celoživotna ljubav. Jesmo li ikad ikoga drugog...

Kako u vreme kad su svi non stop onlajn i njemu i njoj svetli zelena lampica na četu, ni jedno ni drugo ne započinje razgovor? Maja je celo prepodne mislila o tome. O Stefanu koji već deset dana nije odgovorio na njenu poruku. O glupom i nepromišljenom kratkom naletu slobode...

Nepoznata žena mi kaže: živite lepo taj život kako umišljate. Sretno! To danas dobiješ kad vikneš glasno da je ljubav jedino što umeš i razumeš. Stranci i znanci ti lepe etikete:  ako ti je lepo, umišljaš, draga! Život je vaga, ali retko ko ume tu ravnotežu da ponese. Svi bismo da...

Ne znam koliko puta sam ovog leta rekla kako je život postao brz. Sad shvatim, svaki put bih ga time još više ubrzala. Trebalo je da tražim dugme za slowmotion. Svakog dana kad bi Žmu došao s posla, pa umornim korakom krenuo kroz sobu do mene....

Ovih dana mislim kako nema više zabave nikad i nigde. Do tridesete se zezaš i onda te iza te krivine sačeka Ž I V O T. Kakav prevarantski trik! Ubede te da nema više fešte. Istina, sve je iza ove krivine čupavo. Još ako se skrasiš, decom...

Volela bih da znam da nisam jedina majka koja je jutros plakala iza zaključanih vrata kupatila. Što lažem, nisam ni zaključala vrata. Samo sam pustila sve napolje. Mislim, krenula deca u vrtić, bu hu! Jak razlog za plakanje! Ali ne mogu. Jače je od mene. Volela...

Ne nosi crno, ne nosi belo i ne ronzaj na svadbama – to bi trebalo da okačim velikim slovima na neki duševni ofinger za ubuduće. Bila sam na svadbi u subotu. Bilo je emotivno, veselo i pijano. Na svadbama se ne plače, je l’ tako?...