– I dobro, šta bi s tim zaljubljivanjem? – ispalim odjednom između dva zalogaja. – Kako šta bi? – Žmu se trudi da ne izgleda zatečeno. – Pa mislim, kad planiraš ponovo da se zaljubiš u mene? – Ja sam već zaljubljen u tebe. Ne vidiš? – Pa i...

Taj nemir ti govori da ti duša traži više nego što joj daješ.   Danima sam zurila u te reči na ekranu. Delovalo je lako. Kao: nije sve izgubljeno. Kao: ima spasa. Kao: postoji sloboda. Postoji prostor bez međa, sa nebom umesto poklopca. Život nije samo ovo.   *** – Da...

– Zapravo, ove nedelje je upotrebila baš taj izraz „otkucava ti sat, Ljubice“. Došlo mi da polomim i nju i taj sat! Ne vredi više ništa što kažem, mozak mi je prokljucala! – A da probaš da joj objasniš? – Šta da joj objasnim?! Znaš šta kaže...

Ponovo sam se zaljubila u Beograd. Sad nekako još više kako se dugo nismo videli. Razmišljam, na koju adresu da mu pošaljem ovo pismo, kako da počnem, ima li smisla...

– Ti si sada u haosu i ja to razumem – rekla mi je. – Svašta hoćeš, a ništa ne možeš. Mali su. Polako. Porašće. Ne žuri.   Gledam u šolju hladne kafe. Mislim: ne želim da brže porastu. Ne želim da izgubim išta od ovog. Ja...

Potraži me ispod mog svakodnevnog zabrinutog lica. Čekam da me nađeš i probudiš. Odavno nismo živeli stvarnički, jer uveče iscrpljeni zaspimo na kauču ispred televizora, a jutra nam počinju alarmom i dečijom cikom. Sve između čini se kao san (iako ne znam još nekog da ovako...

U meni spava ceo milion neispričanih priča za tebe. Imam onu o čoveku što je proveo pet godina u zatvorskoj samici, sećaš se? Pa onu o dve medicinske sestre. Pa onu o studentima bez para, pa onu u kojoj se šetaju Momo Kapor i Isidora...

Biću ti: voda, vatra i svi elementi onoga što ti je sveto. Kao u istrošenoj i izbledeloj pesmi: kurva-svetica. Sećaš se, jednom si rekao kako si dopisao na jednom zidu to „svetica“, samo da ispraviš sliku o meni. Kao da nisi znao da meni nikad...

Bila jednom davno jedna nerazmažena i zaljubljena devojka. Isprošena. Pred salonom venčanica. Sa Žmuom u pogledu. – Ne znam da li da ulazimo. Ionako ne želim pred tobom da probam. – Dobro, ’ajde da uđemo kad smo već tu. Samo pogledaj kakvih sve venčanica ima. – Neću ovde....

– Neću da mi rađaš Nemce. Hoću da ostanemo zajedno ovde. – A od čega ćeš da hraniš svoje Srbe? – pitala ga je rezignirano i ušla u autobus. On je bio sin jedinac. Ne jedinac, već sin jedinac plus tri sestre. Dugo čekano muško dete. Njemu...