11 jan Ni na nebu ni na zemlji

Ti znaš da ćeš jednog jutra morati da se probudiš i da će to biti u ovom svetu. Ne u mehuru od nežne sapunice i dečje naivnih nevinih osmeha. Ti znaš: jednom će se dogoditi nešto, možda će pući u tebi neka nit dok spavaš i shvatićeš da godinama živiš ni na nebu ni na zemlji.

Nisi više među oblacima, nisi laka, nema bezbrižnosti, al’ se ne daš. Nećeš da nosiš teške cipele, jača si od gravitacije, od provincije i svih drugih velikih reči što se završavaju sa „cija“. Ni na nebu, ni na zemlji, kao u narodnoj bajci, kao Hisar noću, nekad kad ulaziš u mračan grad i vidiš osvetljenu kulu. Od tog prvog svetionika u detinjstvu, pa redom kroz uvučene ulice na Severu ili Jugu – svejedno – stalno se voziš lebdeći, na ler ili u punoj brzini, ali nikad realno, nikad kao drugi, nikad kao strašno odrasli ljudi.

Nećeš, kažeš, gorčinu, ne zanimaju te vesti, ne možeš da shvatiš kako svi ti prelepi snovi rastu u istom svetu u kom vlada pandemija. Provukla si prste kroz stihove kao kroz travu, kao kroz kosu. Znaš, ti si u stvari nikla negde u nekom Raičkovićevom Velikom dvorištu, dremka te davi kao gorušica na Popinom Nepočin polju, ponekad ti život izgleda kao prepričana lektira. Volt Vitmen se stidi tvojih rumenih obraza. Tebe sram izjeda pred nekim drugim više živim pesnicima. (Kao što je šeretski nasmešeni Drainac na koricama knjige na jednoj polici u Nišu).

Ti znaš: društveno je neodgovorno biti srećan. To danas još budale samo mogu, koriš sebe (u sebi, ponekad i pred Žmuom, on te uvek gleda kao da si svetsko čudo: ko se još danas žali što je srećan?!). Ali ne možeš drugačije: svet ionako stoji nad tvojom glavom na klimavim nogama, čeka da ga pogledaš sažaljivo pa da se stropošta, da ti slomi kičmu i sve ono što je u tebi krhko. Sve ono što je u tebi jako.

Zbog toga se ne suočavaš, samo uočavaš i grliš čvrsto sve ono što se može dohvatiti ovde – ni na nebu, ni na zemlji. Na tvojoj stazi za rastanke nema mesta. Pružaš ruke nekoj dalekoj budućoj sebi koja opominje blago, koja kaže proročki, nekim bezvezvnim televizijskim glasom: i to će proći.

Ne muče te uspomene, napravila si od njih kao u dečjem sastavu haljinu koju rado nosiš u bilo koje godišnje doba. Život je doživljaj, ponavljaš. Kao u pesmi „u tvom svetu sve radi za tebe“. Pa vreploviš, vraćaš se i obilaziš da ponovo osetiš.

– Hajde da se ljubimo – kažeš i zagrizeš donju usnu. To je takt po kome vas dvoje igrate. Privučeš ga, privuče te. To su sekunde kad si bliža nebu. Kad si izvan svega. Izromantiziraš, isfantaziraš, pa sklizneš dole – al’ nikad dovoljno blizu da dotakneš tlo, da tresneš istinski.

Ti znaš: društveno je nakazno smejati se danas. (O šta se lažemo, uvek je bilo!) Ali ne umeš drugačije. Nikla si kao čudna biljka, korenje si pustila na nebo, dišeš kao što avioni lete, voliš kao što se vulkani bude. To je istinita priča.

Ne daj se, Aska. Seti se, jednom davno si napisala: Ne daj se godinama. Drukčijim pokretima i navikama. Uzmi Žmua za ruku i seti se: “dvojinu su Stari Sloveni imali u rečniku”. Od te je dvojine nastala divna množina.

Znaš, jednog jutra ćeš morati da se probudiš, verovatno. Nekad, negde, nesvesna da si već izabrala u snu da budeš na nebu ili na zemlji.

Ali to nije danas.

Nema veze. Sve izgleda potpuno normalno.

Autorka: Srbijanka Stanković