– Znaš ono kad otpeva „pusto sam jednu suzu, mušku najtežu“? – Aha. – E to mi je omiljeno. Nekako mi je stvarno. – Šta je stvarno? Teška muška suza? – Pa da. – Daj, smešno je. Da l’ stvarno misliš da je muška suza „teža” od ženske? – Realno, teže...
Zabavljali su se četiri godine, ali je zabava odavno prestala. Ona je stalno bila kisela, a on nezainteresovan. Kao zajedno su, a nema zajedništva. Ona je stalno osećala prazninu, a on pritisak. Sve je među njima bilo drugačije i dobro dok neko nije postavio to...
Gledala sam „Autoportret“ sa Ljubivojem Ršumovićem. Kaže njegov sin Vuk Ršumović kako ga nikad nije pitao, a uvek ga je zanimalo, je li za njega napisao pesmu „Vuče, vuče, bubo lenja“ i ako jeste: šta je hteo time da mu poruči? Svaki put se nasmešim kad...
Razboleli smo se od zaljubitisa. Nije baš stvarno moguće da mi se naježi koža kad me slučajno dodirneš u hodniku. Nije baš stvarno moguće da još postoje slučajni dodiri. Naši. Ne posle ovoliko godina. Razboleli smo se od zaljubitisa. Kao srednjoškolci. Samo što je sad sramota da priznamo...
– Šta ako ja budem jedna od onih koje nikad ne prežale bivšeg? – Ne postoji tako nešto. – rekla sam joj i zagrizla jabuku. – Šta ne postoji? Nepreboljevanje? Bivši? Takav scenario? – ispitivala me je i nestrpljivo gledala kako se davim zalogajem. – Progutaj i...
U jednom romantičnom filmu predvidljivog raspleta kaže jedan junak: „Život nisu samo venčanja, mature, rođenja. Život su i kazne, računi, saobaćajna gužva, neke teške i ružne, banalne stvari. Nije suština da juriš samo lepe događaje. Suština je da život provodiš s onim s kim ti...
– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu. – Možda je tu problem? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se...
Sećaš se, sedeli smo u Studentskom parku i maštali o tome kako živimo u istom stanu. Sedela sam ti u krilu i bez uspeha se pravila da me pivo nije udarilo u glavu. Da me nisi ti udario u srce. (Je l’ se tako kaže...
– Je l’ ti shvataš da se niko tamo nije smejao? – Da. Tek sad kad kažeš, shvatam. – To je strašno. Imamo po trideset godina, a kao babe u penzionerskom društvu. Ne smejemo se kao ranije. – Dobro, nismo klovnovi da se cerimo kao pre deset godina. –...
Još se jasno sećam osećaja kada sam sa snega ušla u toplu učionicu. Bila je sreda, 7h ujutro. Novinarska sekcija za petačiće. Nevena je sedela u prvoj klupi do katedre i čitala roman Grozdane Olujić „Glasam za ljubav“. Nije imala pojma da će je oluja...