devojka-kuca-na-laptopu

Pišem jednu knjigu, hoćeš da pročitaš?

– Godinama pišem jednu knjigu, ja sam lenji pisac koji dopušta da se pravopisna pravila triput promene dok stigne od ideje do štamparije. Neki kažu da je to perfekcionizam. – prećutala sam mu da znam da je to strah i da se iza straha krijem.

– Zašto ne daš to nekom da pročita?

– Kome da dam? Šta da kažem? Pišem jednu knjigu, hoćeš da pročitaš? – strah je postao veliki, natkrio je celu moju terasu na 7. spratu i bilo je komotno i lepo ponovo se sakriti iza izgovora.

Miloš je zapalio cigaretu, povukao dim, izdahnuo i kao neki čarobni duh iz lampe rekao tiho: Ne odlažeš ti objavljivanje knjige. Odlažeš življenje života. Daj svoj roman nekom stručnom da pročita, molim te.

Strah se odjednom zagrlio s mojim Egom i sa Sujetom i ne znam ko se još priključio toj družini, al’ terasa je postala tesna. Nisam više imala gde da se sakrijem.

Život je kratak, al’ ja sam lektor

Šta da radiš kad iskočiš iz samog sebe i ne možeš da se vratiš, jer je unutra gomila krša i izgovora? Jednom se živi, život je kratak, carpe diem i ostale kvazimudrosti običnog sveta nisu bile dovoljno dobre ni u roman da ih zabeležim, da ih stavim u usta neke osrednje junakinje koja pravi nepromišljene poteze – a kamoli da ih izgovorim i živim.

Ipak, popustila bih pod pritiskom i strahom i rekla kako je život kratak, al’ ja sam lektor, nema smisla da dam nekom drugom da čita šta sam ja napisala. Kao da nisam bar stotinu puta i sama prolazila isti proces.

– Naš posao je važan. Kvalitetna lektura utiče na percepciju čitaoca, unapređuje čitalačko iskustvo, pomaže da sjajne misli pretočene u reči dođu do izražaja, a ne da se izgube u moru loše postavljenih zareza i pravopisnih grešaka. Uzmeš tekst, pa pustiš da ti izraste treća ruka – govorila je moja šefica Sonja. – Prva ruka je prvo čitanje. Ispraviš svaku grešku u kucanju, podesiš font i veličinu slova, centriraš tekst, koriguješ margine i prorede.

Druga ruka je „gramatička“, tu proveravaš kako su reči složene, tekst postaje jezička slagalica. Je l’ se slažu reči u rodu, broju i padežu? Da nije negde zalutalo veliko slovo gde ne treba? Pravopis! Pravopis! Matica srpska je drugoj ruci najbolji prijatelj! Na kraju, gledaš čudo: kako ti izrasta treća ruka. – pa tu napravi dramsku pauzu, podigne obrvu i pravi se jako važna. – Treća ruka daje svemu smisao, ona brine o stilu i određuje ritam teksta, tako da bude skladan od prve do poslednje rečenice.

devojka-kuca-na-laptopu
Foto: Pexels.com

Posle svih književnih i neknjiževnih tekstova koje sam pročitala i letorisala, nisam mogla da zamislim da moj roman prvenac čita i ispravlja neko drugi. U glavi sam panično trčala između dva stava, kao između dve prečke na ogromnom fudbalskom terenu.

„Nema tu šta da se ispravlja, pa valjda ja znam.“

 „Šta ako ipak ima puno grešaka koje ja jednostavno ne vidim?“

Rukopis je ostajao u fioci i folderu sa jednim jedinim čitaocem – njegovim autorom.

Carpe diem – pa neka propadnem

Miloš se smejao. Ugasio je treću cigaretu, pio drugo pivo i slušao „kako se pravdam“.

– Ne možeš ništa ti sad meni da kažeš što bi me ubedilo da se nisi uplašila i da se kriješ iza tog ogromnog znanja i straha. Nikad nećeš znati dovoljno, koliko god da učiš, zato lepo živi i …

– Šta lepo živi?! – razgalamilo se moje pripito srce – Carpe diem, pa neka propadnem?! Ne mogu ja tako…

– Čuj, da propadne. Napisala si roman. Ne možeš da propadneš. Samo se usudi. Zašto ne daš toj tvojoj šefici Sonji da ga pročita?

Foto: Pexels.com

Razgovor se rastegao do nekih noćnih sati, svetlo na terasi nismo uključili, odolela sam i sopstvenoj romantičnoj suštini da upalim sveće. Miloš je pričao o tome kako treba da napustim idealizam, da ne moramo baš sve u životu da stavljamo na kantar, da ne treba možda ni uvek biti siguran u svaki svoj postupak. Da se odbranim, rekla sam kako je narodna poslovica „triput meri, jednom seci“, a on je rekao da sam već deset puta izmerila i da treba da presečem.

– Znaš, prijatelj mi je jednom rekao da je to sa znanjem čudna stvar, da ga zamislim kao krug. Obim kruga je obim našeg znanja – to je ono što je unutra i neznanja – to je ono što je izvan njega. Kako raste naše znanje, povećava se i njegov obim, a sa njim i naša svest o tome koliko ne znamo.

– Poprilično sokratovski, znam da ništa ne znam, a? Pusti Sokrata i Platona, objavi knjigu.

– Carpe diem?

– I nema propadanja.

Ispratila sam ga na prvi jutarnji tramvaj, spremila se za posao i na usb memoriju prebacila roman. Namrštila sam se kad sam pomislila na Sonjin izraz lica dok čita radni naslov „Samo, odavde se nikuda ne može“. Umesto još jednog merenja, ušla sam u njenu kancelariju i presekla: Sonja, napisala sam jednu knjigu. Volela bih da je ti pročitaš.

Carpe diem – od ranog jutra.

Autorka: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Nema komentara

Ostavi komentar