02 avg Ljubavne fleke se teško skidaju i sporo suše

Neke fleke jednostavno ne mogu da se operu. Tako je govorila Dejanova majka. Nikad mu nije bilo jasno zašto bi tako značajno pogledala u sestru, pa u oca. Njega, kao muško dete, izuzimale su iz tih „ženskih razgovora“.

Zbog toga je valjda, rastući u neprijateljskom okruženju, u svemu samo ne u normalnoj porodici, uvek verovao da mora da nađe ženu kao što je njegova nana. Pitoma, meka i blaga, bez zajedljivih komentara od kojih ostaje opor ukus u ustima i težina na srcu.

– Upropastio sam ti haljinu, izvini. – uspaničio se kad je prvi put doveo Ružicu kod nane na selo. Izvrnuo joj je u krilo ceo tanjir pite sa zeljem i sirom i bio siguran – to je fleka koja ne može da se opere. Isti je kao otac.

– Ma ne brini. Opraću je večeras i osušiti. Ko je izmislio Electrolux mašine za sušenje veša, taj je car! – odgovorila je nehajno.

Slušao ju je omamljeno kako deset minuta ravno priča o tome da je odvajala mesecima novac od plate i dugo birala savršenu mašinu.

– Ne znaš koliko je dobra, ima LED displej, touch control dugmad, mogu da izaberem stepen sušenja, pa mi je posle lakše i da opeglam ako nešto treba da se pegla. Ima Auto dry tehnologiju, poseban ciklus na kraju protiv gužvanja, tiha je dok radi, još na kraju zapišti kad završi. – govorila je između zalogaja. – Nisi se šalio, tvoja nana pravi najbolju gibanicu na celom svetu!

Koje su fleke nepopravljive?

Dejan nije mogao da veruje da je Ružica stvarno takva. Svaka druga devojka na njenom mestu bi se naljutila ili bar nadurila. Znao je da joj je haljina nova i da ju je prvi put obukla, bio je s njom kad ju je kupila.

Skromna, uvek sa nekim sunčanim osmejkom na licu umela je satima da priča, prepričava, smeje se i zabavlja ga. Osvojila ga je svojom neposrednošću i životnom energijom. Zbog toga što je bila baš takva, odlučio je da je prvo upozna sa nanom, pa tek onda da je odvede kod majke.

Bojao se da se pod večito snuždenim i namrgođenim majčinim pogledom i Ružica ne preobuče u neku drugu.

Umesto toga, gledao je kako oblači novu haljinu i osmeh i stidljivo-vragolasto ga pita: a šta ćemo ako se tvojoj nani ne dopadnem, ha? Ako napravim neku nepopravljivu fleku danas?

 – Ne postoji fleka koju bi ti mogla da napraviš, znaš?

On se zaljubio u mene ili sam se ja zaljubila pa mislim da se zaljubio?

– Ne postoji fleka koju bi ti mogla da napraviš, znaš? – rekao mi je i ja sam osetila još veću tremu.

Kako to da me posle tri meseca zabavljanja vodi kod nane u selo, a još mu nisam roditelje upoznala. Mora da me se stidi, sklanja me.

– Moja nana je prala veš na ruke, pa nosila pune kadice do potoka dole, vidiš, onde, na kraju dvorišta. – govorio je, činilo mi se glasnije nego što sam navikla. – Pa ga tamo trese, trese, sećam se, i onako mokar, težak, nosila čak donde, vidiš gde je onaj orah, e tu! – pokazao je rukom, kao slučajno me zagrlivši.

Od topline njegove šake na desnom ramenu blago sam utonula u vlažnu zemlju ispred kuće njegove bake.

– Nano, nano, ‘ajd’ umesi nam onu tvoju gibanicu, da proba Ružica.

– Nemojte, molim Vas, pustite njega šta priča! Nisam gladna!

– Ma kako nisi gladna, vidi kako si mršava! – rekla je njegova nana i već se izgubila iza negde, u letnjoj kuhinji.

Od nervoze sam brbljala kao šašava, ne shvatajući da je on nervozniji od mene. Sve mi je postalo jasno kad mu je ispao ceo tanjir gibanice direktno na moju najnoviju haljinu.

On se zaljubio u mene.

Kao što sam se i ja zaljubila u njega.

Ne idealizuj muškarca, tako ti lakše slomi srce

– Čujem da ti je gospodin spretni izvrnuo ceo tanjir masne gibanice u krilo? – rekla je njegova majka usred nedeljnog ručka i počela da žvaće obraz.

Bilo mi je teško da razumem taj tik, ali ponovio bi se svaki put kad pomene pitu, Dejanovog oca ili nanu.

– Ah, to nije ništa! Oprala se fleka, haljina se osušila, sve je u redu. – rekla sam i skrenula pogled na njegove dlanove.

Kršio je prste ispod stola, da niko ne vidi. Podsetilo me je na centrifugu mašine u stanu.

– Sad je u redu, mlada si, ali vremenom ćeš shvatiti da se ljubavne fleke teško skidaju i sporo suše.

Udahnula sam duboko i ona je to videla, pa uz kiseo osmeh dodala:

– Tako ti je to sa gibanicom moje svekrve. A bogami i sa muškarcima. Kad ih idealizuješ, lakše ti slome srce.

– Dobro, mama. – rekao je Dejan tiho.

Dotakla sam mu ruku ispod stola. Osetila blagi drhtaj. Znala sam, nešto se među nama baš tog trenutka promenilo.

– Šta, zar ne mogu da kažem da se neke fleke nikad ne operu? – bila je uporna.

– O, pa, ja imam posebnu mašinu za pranje i sušenje veša. Ne postoji ta fleka koju ne može da opere. – izgovorila sam i osetila kako mi Dejan steže dlan do utrnulosti.

Odjednom sam čula ton mašine za sušenje veša za završetak programa.

Sve je utihnulo osim srca.

Autorka: Srbijanka Stanković