Biti večna u svetu koji ne zna za pomilovanje Ama dosadiše više sa Desankom, piše mi. Ceo Fejsbuk mi u sladunjavim stihovima. Sad je odjednom svi čitaju. Sad je odjednom svima stalo. Možda i jeste, kažem. Možda se samo busaju, piše. Možda. Možda je samo kao ono obećanje u pesmi. Al' nema veze...
Negde drugde, neka druga ja penje se na Kilimandžaro i jede jabuke za užinu. U pletenoj korpi čuva dnevnike i putopise s drugog kraja sveta. Videla je čuda. Zna kako se zove svaka koščica u telu žirafe i slona. Ne pije kafu ili baš retko. Negde drugde, neka druga...
Vodi me u Kanadu. Na Ostrvo Princ Edvard. Vrati me u detinjstvo koje nismo podelili. Na Jezero Blistavih Voda, u čudesnu šumu duhova Indijanaca. Onesvesti me poljupcem na vetru, izvrni me naopačke, pa me u mene ogrni. Ja ću blesavo da se smejem, da plačem i opet...
Koža ju je pekla i svrbela kao da je zaspala na plaži na najjačem suncu. Gledala je u ekran i cupkala u mestu. U ušima je zujalo: mislim da je bolje da se ne viđamo neko vreme. – Mislim da je bolje da ne misliš. – rekla...
Pitam se, da li ja to nisam nimalo porasla kad se opet i iznova, u krug, pa po stoti put osvrćem na jedno te isto pitanje o patetici. Piše mi koleginica, vojvođansko mirno uzburkano srce, živa jedna čežnja upakovana u ženu – ne mogu da ostanem ravnodušna kad vidim...
Ovih dana mnogo mislim o šašavo optimističnom Kandidu koji živi u najboljem od svih svetova. Pomalo Kandid, a malo više Aska, tako i ja krckam ovu samoizolaciju. Obrađujem svoj vrt. Premalo čitam o svemu što se događa. Žmu je izvor svih mojih informacija. Negde sam nedavno videla tipologiju likova...
Gledam ga kako se smeje. Prolaze minuti u njegovom glasnom smehu. Zaustavi se, pogleda me, pa ponovo. Jedva razumljivo kaže: Kolibri! A ono –bri – se zagrcne u njegovom grlu. Stojimo usred bašte, u oblačno nedeljno popodne. Gledamo u našu decu i smejemo se meni,...
– Znaš šta sam pročitala jutros? – Šta? –pitao me je Žmu. – Ko posle samoizolacije ostane normalan, taj i nije bio normalan pre svega ovog. – Ha! – Žmu, žao mi je što moram ovo da ti saopštim, ali mislim da sam ja ta. Iz Lastinog autobusa ljudi su izgledali tako mali, kao da...
Na stočiću pored kreveta stajala je Nokia 3310. Već dva dana se pravila da je njen sestrić nije pronašao i doneo u njenu sobu. – Teto, teto, vidi šta sam pronašao! – utrčao je u sobu sa telefonom, a nju je uhvatio napad panike kao da unosi bombu. Realno, sadržaj tog telefona...
Možda nije za priču, a možda i ne može da se ispriča onaj ćošak kod pekare, ono mesto gde smo imali 19. Slavija, gde smo se ljubili odavno nije ona ista. Što da počinjem onda? Zbog bubamara. Kao u pesmama Pre svih muzičkih fontana, sa svojim kružnim tokovima...