27 okt Kad tata rešava ukrštene reči

Skuvala je kafu i stavila dve šolje na mali okrugli sto u kuhinji. Nije mogla da se seti kad su mama i tata zamenili onaj veliki o koji je uvek udarala kao dete. Mama je volela heklane stolnjake i nije odustajala od ideje da svoj ručni rad raskošno raširi u kuhinji da upija mirise prženog luka i zlatnog patišpanja koji je pekla subotom uveče za rolat sa džemom.

Ne zna ni sama što sad misli na to. Mama je umrla ima skoro pet godina, a tata je, njen snažni div-tata odjednom postao nedorastao zadatku. Da se odupre velikom cunamiju tuge koji ga je uhvatio u svoj kovitlac. Ima li cunami kovitlac? Može li tuga da te iscentrifugira? Eto, o tome bi mislila svaki put kad bi pomislila na svog oca, tamo u svom mukom stečenom stanu u Nemačkoj.

Kafu je skuvala za sebe i medicinsku sestru koja ga obilazi svakoga dana. Čula je nežan glas iz druge sobe kako blago opominje:

– Tako je, Branko, odlično. Hajmo sad, drugi rukav, dobro je. Eto, sada izgledate kao pravi šarmer.

Umesto odgovora čula je tatin smeh koji se izgubio u kašlju.

– Dobro je, polako, ne uzbuđujte se. Znate, najbolje će biti da sad malo prilegnete, Branko. Samo što ste popili terapiju. Šta mislite? Vaša ćerka i ja ćemo popričati malo i onda imate celo popodne jedno za drugo. Hajde, prilegnite.

Jovanu je preplavio osećaj nežnosti prema toj ženi koja brine o zdravlju njenog oca. Okupa ga, opera mu kosu, nahrani ga, da mu lekove na vreme. Na stolici je bila njena torba i jakna sa natpisom Eliksir Medical. Uvek kad bi se rastužila što je daleko od njega, te dve reči bi je umirile. “Dobro je, bezbedan je, neko o njemu brine.” I onda bi mogla nekako da izgura svoj dan.

Kako je on?

Već deset minuta je slušala sestru kako sa osmehom priča o tati: setio se šaha, nedeljom popodne gledaju fotografije iz porodičnih albuma, to mu je glavna vežba, da ne zaboravi, znate? Mada ima dana kada se baš rastuži, pa umesto toga igramo tablića. Tablić, stvarno? Da, ponekad rešavamo ukrštene reči zajedno, popričamo o vremenu, o Ivu Andriću. Stalno mi traži iste knjige da čita. Vaša sestra mu je donela prošle nedelje “Znakove pored puta” i ove skandinavke.

Na vrhu jezika stajalo joj je to malo, malecno, a najveće pitanje: Kako je on?

Jesam li ga izneverila? Da l’ bi se razboleo da nisam pre toga već otišla u beli svet?

Ali pitanje se vraćalo natrag, sa svakim gutljajem kafe, sa svakim blagim pogledom žene preko puta malog okruglog stola.

– Nemojte brinuti, on je vitalan, ali u godinama. Znate i sami… Pokušajte da provedete lep dan. Ja sam se za sve pobrinula, terapiju ima tek večeras u 19h. Sutra ćemo se videti ponovo, dolazim sa doktorkom pa je možete pitati sve što vas zanima. – videla je kako Jovanin pogled klizi prema hodalici u hodniku. – Odlično se snalazi, ne brinite. Vežbamo svakoga dana.

Tata ponovo uči da hoda                                                                          

Ispratila je doktorku do vrata i netremice gledala u hodalicu u hodniku. Njen tata ponovo uči da hoda. Kao da ju je neka ruka jako tresnula u stomak. Istog trenutka je osetila kako je peče ožiljak od operacije na desnoj nozi. Imala je deset godina kad je pala s bicikla i mesecima se gnjavila sa gipsom, operacijama, belim mantilima. Mama je bila oličenje nežnosti i snage, seća je se trudne i tako sigurne u njen oporavak. A tata – tata ju je učio da ponovo hoda. Veseli heroj koji je solidarno hodao po stanu na štakama, samo da je ohrabri, da joj pokaže da može ona to.

Zakašljao se u drugoj sobi i ona je u svom grlu osetila treperenje i grebuckanje.

Da li sam te ikad stvarno upoznala, tata? – pitala bi ga, možda. A znala je, neće baš najbolje razumeti šta ga pita. Umesto toga ga gleda u kariranoj košulji, sedog, naglo ostarelog kako rešava ukrštene reči.

– Joko, kako se beše zove banja blizu Kraljeva? – pitao bi nalakćen iznad novina.

– Vrnjačka.

– E, Vrnjačka! Uklapa se, vidi! Da, da, evo, muzički žanr i ples na Č, pet slova: Čo – ček. Tako beše?

– Tako.

Mali koraci do velikih sećanja

U jednoj maloj kutiji u maminom starom šifonjeru pronašla je prve i jedine avionske karte njenih roditelja. Niš – Berlin. Bilo je to prve jeseni njenog života u Nemačkoj, kada je verovala da je najteže njoj što je otišla. Toliko joj je duša bila opkoljena svime što joj se dešavalo da nije primetila tamnu boju maminih podočnjaka, ni tatina iskrivljena leđa. Sestra je tad još išla u srednju školu, pa su sve vreme pričali o njenim dogodovštinama i smejali se kao da je sve u redu.

– Misli ti na svoj posao i ništa za nas ne brini. – rekla je mama.

To je trebalo da joj bude znak da se zabrine, zar ne?

– Joko, kako beše onaj glumac?

– Šta piše?

– Domaći glumac, Kralj. Pet slova.

– Petar.

– A, da! Petar! Javlja li se onaj Petar?

– Ne javlja se. Čitaj dalje.

Tata se smeškao iznad ukrštenice.

– Što ti njega ne pozoveš?

– Gde da ga pozovem, ovde?

– Pa, da. Jesi li ga pitala? Možda bi i došao. E  gle, grad na jugu Srbije, tri slova. N I Š. – upisivao je slovo po slovo.

Kod tate je sve bilo jednostavno. Pozovi ga i on će doći. Trebalo joj je mesec dana da skupi hrabrost i zaista to uradi. Pozvala ga je i on je došao.

Kako je Branko?

Nije primetila kad se u stan uvukao sumrak. Tata je dremao u sobi. Ušla je u kuhinju da pripremi večeru. Na ekranu telefona zasvetlela su velika slova. PETAR.

– Kako je Branko?

– Onako. Ali znaš ti mog tatu. Div-tata. Rešava ukrštene reči.

Autorka: Srbijanka Stanković