– Sve ove želje, zvezdice, prskalice. Smara me! Nova godina je izgubila svoju draž. – Kako misliš, izgubila? Pa ovo je nova Nova godina. – Razumeš šta hoću da kažem. Novoj godini se još samo deca raduju.   Negde sam pročitala da je prvi ponedeljak u januaru najdepresivniji...

– Stojim ti ja tako pre neki dan u redu i čekam da mi narežu kačkavalj. – Jer sve velike ljubavne priče počinju u redu za kačkavalj. – Pa tehnički, u ovom redu se jedna završila. – Kog si sreo? – Zar pitaš?   Vukašin je imao tu jednu veliku ljubav...

Deda Mraze, Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Ikada. Iskreno, da nije ove mame blesave, ne znam da l’ bih ga napisala. Kao da imam nekih želja, je l’ te? Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Mada smo se sreli jednom...

– Da ne mora toliko da se okopava, sad bih baš želela da imamo jedan vinograd. – Vinograd? – Pa, da. Znaš onaj filmski kliše: sedimo na verandi, pijuckamo vince i gledamo niz brdo u naš vinograd. A vinograd kao more! – Šta je bilo ovog puta? – Ništa...

– Koleginica me ponovo pitala zašto nemam dečka i kad mislim da se udam. Ja stvarno više ne znam šta da joj kažem! – Bolje biti sam nego u lošem društvu? – Može! Teško da bi mi ona poverovala da joj kažem da nekad volim što sam...

Zvao se Mladen. I imao je mnogo neostvarenih želja. Želeo je da bude: harmonikaš, fudbaler, učitelj, pilot, „komandant bataliona“, nastavnik, trgovac, stolar, krojač, sudija, profesor, lekar, pevač.   Rastao je zajedno sa Drugim svetskim ratom, siromaštvom i svojim neostvarenim željama. Igrao je fudbal i radio u fabrici....

– Možda postoji šansa da se pomirite. – Postoji, ali ja neću. – Nećeš? – Neću. On je izdao, a ja se sa izdajicama ne družim. – Ako tako gledaš stvari, svi smo mi nekog nekad izdali. – Da, ali on je izdao MENE.   Možda je u pravu. Možda nije trebalo...

– Je l’ se sećaš kad smo pili u Tašu za moj rođendan, pa mi ti i Ivana pojele pola rođendanske čokolade na putu do doma? – Sećam se, sutradan si me budila da doručkujem u pet popodne. A je l’ se sećaš kad smo trčale...

Novembar je mesec za ćebe i knjigu. Divan mesec za apokalipsu.   – Da ti kažem nešto, Žmu. Žao mi je. Žao mi je što nemam vremena da pročitam sve te knjige koje su napisane. Žao mi je što već sada u nečijim glavama sazrevaju knjige koje...

Martin jede burek. Masnim prstićima dodiruje očeve ruke. – Tata, jedi i ti. – Hoću. Jedi ti prvo. Koliko mali treba da budeš da misliš da je osmina bureka dovoljna za tebe i tatu?   Martin je, očigledno, dovoljno mali. Ima tako, 3-4 godinice. Mršavko je. Jakna se klati na...