– Samo kad bih mogla nakratko da zaustavim vreme. – Na jedno mesec dana? – Tol’ko. Sedi preko puta mene na fotelji. Nismo se videle skoro dva meseca. Ispijamo već drugu kafu, jer uz kafu razgovor najlepše teče. Imam osećaj kao da smo juče sedele isto tako,...

– Sve ove želje, zvezdice, prskalice. Smara me! Nova godina je izgubila svoju draž. – Kako misliš, izgubila? Pa ovo je nova Nova godina. – Razumeš šta hoću da kažem. Novoj godini se još samo deca raduju.   Negde sam pročitala da je prvi ponedeljak u januaru najdepresivniji...

– Stojim ti ja tako pre neki dan u redu i čekam da mi narežu kačkavalj. – Jer sve velike ljubavne priče počinju u redu za kačkavalj. – Pa tehnički, u ovom redu se jedna završila. – Kog si sreo? – Zar pitaš?   Vukašin je imao tu jednu veliku ljubav...

Deda Mraze, Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Ikada. Iskreno, da nije ove mame blesave, ne znam da l’ bih ga napisala. Kao da imam nekih želja, je l’ te? Ovo je moje prvo pismo za tebe. U životu. Mada smo se sreli jednom...

– Da ne mora toliko da se okopava, sad bih baš želela da imamo jedan vinograd. – Vinograd? – Pa, da. Znaš onaj filmski kliše: sedimo na verandi, pijuckamo vince i gledamo niz brdo u naš vinograd. A vinograd kao more! – Šta je bilo ovog puta? – Ništa...

– Koleginica me ponovo pitala zašto nemam dečka i kad mislim da se udam. Ja stvarno više ne znam šta da joj kažem! – Bolje biti sam nego u lošem društvu? – Može! Teško da bi mi ona poverovala da joj kažem da nekad volim što sam...

Zvao se Mladen. I imao je mnogo neostvarenih želja. Želeo je da bude: harmonikaš, fudbaler, učitelj, pilot, „komandant bataliona“, nastavnik, trgovac, stolar, krojač, sudija, profesor, lekar, pevač.   Rastao je zajedno sa Drugim svetskim ratom, siromaštvom i svojim neostvarenim željama. Igrao je fudbal i radio u fabrici....

– Možda postoji šansa da se pomirite. – Postoji, ali ja neću. – Nećeš? – Neću. On je izdao, a ja se sa izdajicama ne družim. – Ako tako gledaš stvari, svi smo mi nekog nekad izdali. – Da, ali on je izdao MENE.   Možda je u pravu. Možda nije trebalo...

– Je l’ se sećaš kad smo pili u Tašu za moj rođendan, pa mi ti i Ivana pojele pola rođendanske čokolade na putu do doma? – Sećam se, sutradan si me budila da doručkujem u pet popodne. A je l’ se sećaš kad smo trčale...