12 dec Džemper za vinograd

– Da ne mora toliko da se okopava, sad bih baš želela da imamo jedan vinograd.

– Vinograd?

– Pa, da. Znaš onaj filmski kliše: sedimo na verandi, pijuckamo vince i gledamo niz brdo u naš vinograd. A vinograd kao more!

– Šta je bilo ovog puta?

– Ništa nije bilo. Samo mi je žao što naše vreme nije samo naše.

Vreme gutaju: besmisleni usputni razgovori, tv reklame koje K. obožava, veš koji treba raširiti na žici, redovi u pošti od kojih odustajemo, razmišljanje o tome kako naše vreme nije samo naše.

Mislila sam da ću biti pametnija (jednom kad se približim tridesetoj).

Mislila sam da ću znati šta želim (i znam).

Mislila sam da ću umeti da uživam u onome što imam (i uživam).

Mislila sam da će naše vreme biti samo naše (nije).

Ljudi misle da je glavna stvar kod roditeljstva da naučiš svoje dete svemu. Ali nije tako. Caka je da se setiš svega onog što znaš. Da gledaš život u oči, a ne „kroz retrovizor“.

Gledam K. u oči. Ima mnogo nerešenih pitanja u tim očima (mojim).

Vidim beskonačnu lepotu odgovora u tim očima (njenim).

I malo mi je žao. Jednog dana će želeti da se igra, a ja ću da je zovem natrag u kuću da završi domaći.  Jednog dana ću i ja njeno vreme okovati obavezama.

Žmu kaže da ona ne može da preskoči taj domaći.

– Šta ako je to baš pisanje malog slova „m“? Pa ga ne nauči i promaši u knjigama? I ne zna da napiše mama?

– A šta ako ta igra napolju od nje stvara čoveka?

– Onda će se vratiti istoj igri kad nauči da piše mama. Pravim stvarima se uvek vratimo.

– Ali to više neće biti ista igra!

– Tačno. Biće još bolja. A sad ostavi našu bebu da se igra i dođi da je vidiš odavde.

Sednem pored Žmua i gledamo u K.

Kao u vinograd.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com