23 jan Ljubav, bre!

Ponekad mislim kako svi učestvujemo u velikoj nagradnoj igri „Zaljubi se i ne budi patetičan“. Svi gledamo u bubanj i čekamo da izvuku naš broj.  

– Ja tebi pošaljem stiker sa plazmom da te volim, ti meni Nivein stiker da me grliš i mi se tako kao viber volimo. Ma daj! Kakva mi je to ljubav? Ovamo tri dana ne može pošteno za ruku da me uzme, kao mnogo mi je frajer da se drži za ruke na ulici, a ljubav izjavljuje gifovima i stikerima! Ko je ovde lud?

– Možda je samo stidljiv?

– Stidljiv? On? Ma neeeee! Nego je to već izvaljen fazon. Misli ako je zalepio stiker izmislio je toplu vodu, a ja ću da se raspilavim. To je bezbolan način da se uvučeš pod žensku suknju. I neiskren, ako mene pitaš. A ja hoću da mi se neko uvuče pod kožu. Hoću pravu ljubav, bre!

Njena poruka je vrištala sa mog ekrana. Nisam znala šta da napišem na to Hoću pravu ljubav, bre!

U mojoj jednačini sa dve nepoznate, (nekad davno dok se matematika još važila), bilo je teško doći do konačnog rešenja. Ali je to valjda uvek tako gde postoji račun. Žmuova računica se na kraju poklopila sa mojom, ali nam je trebalo dosta vremena da se izjednače rezultati.

Prvo sam se ja zaljubila. Onda se on zaljubio u neku drugu. Onda je bolelo. Kao što uvek boli kad se igraš vatre. Drugari ili nismo drugari? Zaljubitis ili odlepitis?

Onda je još jače bolelo. Jer nas najviše bole one stvari koje ne umemo ni sebi da objasnimo.

Razmrsili smo jednačinu kad smo se najviše umorili tog drugarskog glumatanja. Jednostavno smo to rekli. Bez vibera, fejsbuka i ostalih odmagala. I odjednom su u jednačini svi činioci bili poznati. Konačno rešenje: ljubav, bre!

– Gledaj, znam ja da nije lako da nekom kažeš da ga voliš. Ja to ne umem ni mami da kažem kako treba. E tu stikeri pomažu. Kažeš ono što osećaš, zašareni se sličica, izmami osmeh i svi zadovoljni!

– Ali gde je tu draž? I šta ja imam od te onlajn nežnosti kad uživo pored mene stoji kao drvo?

Ponekad mislim kako svi učestvujemo u velikoj nagradnoj igri „Zaljubi se i ne budi patetičan“. Svi gledamo u bubanj i čekamo da izvuku naš broj.  Nekad ide teže zbog onlajn zezalica. Nekad zapinje zbog neiskrenosti. Nekad nam zagrljaji nisu isti broj. Ali uvek s nestrpljenjem čekamo tu premiju. Da dobijemo džekpot.

– Evo u čemu je stvar. Ne želim više da zamišljam, hoću da me stvarno zagrli, i kad pomisli da se odvoji samo da prošapućem: „Jače“. Eto, takvu ljubav hoću!

– Što onda ne zagrliš ti njega?

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com