16 jan Trebaš mi M.

Vertikalno ili horizontalno. Nisam nikada razmišljala o tome kako te volim. Možda količinski i ne toliko zadovoljavajuće kao prostorno i vremenski određeno, nekim mojim satom.

Mnogo ili malo. Koliko mi znači to tvoje ljubljenje pogledom kada smo ljuti. Možda onoliko koliko čestica ima u nekom mom pesničkom kosmosu.

Moskva ili London. Definitivno ne znam kroz koje sve časovne zone i usputne stanice trebam proći da bih stigla do tvoje zemlje. Jedino znam da se neometano mogu kretati kroz tvoj stan samo u tvojim papučama.

Grinič ili paralele. Rano je za maštanja o brzim koracima železnicom. Pruga na tvojoj majci mi kaže da će bar sada biti prometna za one ponoćne, lepršave reči.

Kragna ili dugmići. Mogla bih ovako u nedogled, brojati dugmiće na tvojoj košulji, dok voziš nekim svojim putem. Ali mi je milije stezati te svojim rukama oko vrata, kada se pravim da sam uplašena, jer sam sanjala ružan san. A ti iako znaš da je to samo izgovor, jer ne mogu da spavam, ostaješ budan i pričaš mi o svojim pohodima na mesec.

Toplo ili nežno. I jedno i drugo. Topla stopala zimi i nežno pevušenje tvojih prstiju, u letnje večernje sate, kada se jedino na ulicama Madrida mogu čuti noćni leptiri.

Oluje ili oblaci. S vremena na vreme, treba mi i džak oluje i vagon pun oblaka i tvoji dugi poljupci.

Trebaš mi ti M. da me podsetiš da se ne može za jedan dan nacrtati šuma, niti preplivati nebo, ali se može za jedan život stalno vrteti ista scena: ti, ja i naša jutra.

Autorka: Viktorija Marković

Izvor fotografija: pinterest.com