Prvo stajanje „Sramota je oteti čoveka iz bolesničke postelje, da znate“, čim mu je crno tkanje skliznulo sa kapaka i usana, Kralj je zastrugao snažno koliko su mu bolne grudi dozvolile, sve u pokušaju da zaliči na neustrašivog vođu kakav je nekada bio. Ipak, kada je...
Sve je oko mene tiho. Ničega nema. Stojim u toj ogromnoj belini i plašim se. Plašim se, a ni sam ne znam čega. Možda te ogromne planine, ili beskrajne bele pustinje a možda i njegovog odlaska. Strah me je te monotone pustoši. Hladnoća, daljina, belina...
Posmatrala me bez reči - dugo, željno i sa pitanjem; želela da je tako nagu – serviranu – uzmem. U njenim mislima su: moje oči – požudno gledaju u njene, dive se, hrane prizorom; moje usne – prejako utisnute u njene, vlaže i grizu sve od uha do...
Moju tajnu znale su dve osobe. Prva je ležala pored mene iscrpljena burnom noći, a druga…Druga je bila pravi davež celog života, pa ne čudi zašto ni sada nije napravila izuzetak. Imao sam utisak da će mi mobilni telefon eksplodirati, a bilo je iviše nego očigledno...
Ljudsko stopalo je remek-delo inženjeringa i umetnosti. Leonardo da Vinči Dugim, tamnim hodnikom prolomio se vrisak, praćen nezadrživim uzdisajima i izdisajima, sa ponekim prigušenim krikom. Nekoga bi to podsetilo na zvuk ranjene životinje, koja nakon duge i veoma mučne borbe ispušta svoj dah. Ležeći na krvavim, svilenim...
U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar. Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice koja uzdignute glave upravlja...
Živio je u meni kao u školjci. Nije bio biser. Bio je smrtna spodoba, kao i ja. Pojavio se jednog dana dok sam šetala parkom. Čudni trnci širili su se mojom kožom, a onda me pozdravio. Zaželio mi je dobrodošlicu na nekom čudnom jeziku koji sam instinktivno razumjela. Zar...
Imao sam dvanaest godina. Zapravo, dvanaest i po. Skoro trinaest. Čudne godine. Previše novih stvari. Bilo je nekih koje su prijale, nekih koje nisu, ali najviše su me uzbuđivale i u isto vreme plašile one stvari o kojima sam samo slušao ili za njihovo postojanje...
„Ne opet!”, pomisila sam pošto sam ponovo otvorila oči. Bio je minut pre nego što sam se probudila tog divnog aprilskog jutra. Gledala sam u svoje usnulo telo koje se kretalo gore-dole u ritmu mog disanja. Bila sam u bezbrižnom neznanju. Nisam imala pojma da...