04 sep Priča o trupu

 „Hteo sam da se ubijem… Da završim, znaš? Ma mora da znaš.“

Niko se nije oglašavao. Čovek je sedeo na podu. Glava mu je bila naslonjena na zid. Pričao je već dugo. Lice mu je bilo potrošeno i umorno, ali su plave oči odavale poverenje i toplinu. Na gramofonu se vrtela ploča Kind of blue Majlsa Dejvisa i svojim zvukom ispunjavala sobu koja je bila toliko skučena da bi je čovek pogledom obišao za sekundu. Napolju je bio mrak, a on je pio od podneva. Sporo i glasno ispijao je svoj konjak i kao da je njemu sve govorio, međutim, ni on se nije oglašavao. Stajao je između čoveka i hrpe izgužvanih stvari sa svojom netaknutom nalepnicom na sredini, do pola ispijen. Dobar konjak. Čovek se ispruži, a potom njegovo telo uradi isto, i uze cigarete sa malog stočića koji je stajao tik uz krevet, izvuče jednu cigaretu iz pakle i zapali je. On uvuče jedan veliki dim i kada je izdahnuo dim projuri ispod svetla lampe koja je stajala na stočiću. Vazduh je postajao sve gušći u sobi i čovek oseti kako ne može da diše.

„Idem ja..“ Reče čovek i ustade podupirući se rukama o pod. „Videćemo se.“

Niko se nije oglašavao. Izašao je iz stana, a u stanu je ostala ploča da se vrti i svetlo da gori i poneki obris dima da natapa zidove i pocepanu zavesu.Kada je napustio zgradu zastao je. Gde sada ići? pomislio je. I baš istog trena krenuo je niz ulicu što je brže mogao. Park. Park je uvek pun ljudi, uvek je toplo u parku i telo se zagreje, dok u zadimljenom stanu ima samo zime, čak i kad je proleće, kao sada. Čovek je seo na klupu kojoj je falila jedna daska. Čoveče, kako im nije kasno za trčanje? Kako ih ne mrzi? pomisli čovek kada je video dvojicu mladića kako trče. Neposredno posle toga on primeti jedan par koji gura dečja kolica. Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa tim parom, ali je nastavio da ih gleda neko vreme. Udahnuo je duboko i zadržao prvi dah proleća u sebi na kratko. Dobro je, pomisli on.Ka njemu je išao jedan mladić, brzim, preciznim korakom.Verovatno žureći negde. Pa da, sve je ovo bila vožnja. Bio sam tamo i ovde. Da, bio sam. Imao sam i čime da prođem sve to. Da, prošao sam nečim i izmučio sam to nešto. Vreme je da se ide kući. Čovek ustade i baš tad ispusti tihi krik i uhvati se za srce desnom rukom. Ponovo se prikucao za klupu. Nagnuo je glavu ka zemlji i počeo nešto da gunđa kada se mladić našao u blizini. Mladić ga je ugledao i produžio dalje ka ulici. Bio je visok. Imao je dugačak korak i jake noge.

Čovek pade na zemlju, a njegovo telo učini isto malo posle njega.

 „Ma mora…da…znaš.“ prošaptao je.

Dvojica momaka koja su trčala su naišla. Zaobišli su telo i nastavili.

„Jesi video ovog malopre?“ reče jedan.

„Da. Šta su sve ljudi u stanju da rade sebi. Trči, brate!“ odgovori drugi malo zadihan.

Petar Živojinović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Priča o trupu“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).