07 sep Metanoja uz dva stajanja

Prvo stajanje

„Sramota je oteti čoveka iz bolesničke postelje, da znate“, čim mu je crno tkanje skliznulo sa kapaka i usana, Kralj je zastrugao snažno koliko su mu bolne grudi dozvolile, sve u pokušaju da zaliči na neustrašivog vođu kakav je nekada bio. Ipak, kada je shvatio da se nalazi u zadnjem delu vozila u pokretu, okružen jedanaestoricom crninom uniformisanih krupajlija zakrvavljenog pogleda, stisnuto mu je grlo za uzvikom rasteglo i prepoznatljiv cik žrtve.

Šklopociju je prepoznao lako – zvuk mototra zaličio mu je na drndanje matorih kombija u kojima je u mladosti slao podanike da krpe puteve i rešavaju uzbune vezane za utvare iz okolnih pustara. Potpuno crne vojne uniforme bez oznaka, pak, nije video nikada – ni u svojoj armiji, niti na oružanicima neprijateljskih divizija. Bile su mu potpuno nepoznate, iako su mu, kao iskusnom ratniku, delovale udobno koliko i praktično.

„I, ko ste vi, uopšte?“, dodao je manje zaoštreno, nakon kraće pauze, tek da povrati glas.

„Ne bojte se, dragi Kralju“, doviknuo je vozač iz kabine spreda, na tren se osvrnuvši. Tek potamnelo paperje nad gornjom usnom odavalo ga je kao najmlađeg u ekipi, no nije ga sprečilo da se oglasi prvi. „Tu smo da vam pomognemo. Vama i… vašem kraljevstvu.“

„Otmicom?“, ovaj je prokrkljao i za upitnikom se nakašljao drapajući grudi, što je poslednjih meseci činio svaki put kada bi se udah pokraj srca zario poput oštrice noža. „A kako zamišljate kraljevstvo bez kralja, pa još u ratnim okolnostima, svakodnevno izloženo napadima?“

„Verujte nam“, prozborio je najkrupniji otmičar.

Na grudima je imao orden viška, i to u obliku lista ozloglašene biljke u kljunu bez vlasnika, a potpisanu upadljivim „Arhitekta“. Ustao je sa sedišta hitro, zagrabio korakom ka ćošku u kojem se migoljio onesposobljeni zarobljenik, no stao da šapuće kada se našao na zadah udaljenosti:

„Našoj zemlji više nije potreban ratni strateg, već drugačiji vođa. Dosta je bilo zaludnog stradanja.“

„Zaista?“, zagolican poslednjim, Kralj je dozvolio zubatijem tonu da nagrize reči. „Da ne bi, možda, trebalo da spakujemo poklon Gljivoglavcima i zamahnemo belom zastavom? Možda da im organizujemo ručak, ili paradu u centru kraljevstva, ha?“

„Ne jedite se, dragi Kralju“, Arhitektom prozvani je nastavio jednako tiho, ne obazirući se na drčan odgovor. „Uostalom, ni sami nemate prijatna iskustva iz prvog fizičkog sukoba sa zverima, zar ne?“

Zarobljenom na to bolno sevnu pod grudima, a talas krvi zapljusnu mu grlo i prizva sećanja na početak rata, kada se, predvodeći armiju prežderanih mišićavaca opremljenih najoštrijim čelikom, suprotstavio najezdi bledih glavonja, samo zubalom i nabreklim venama naoružanim. Zario je nokte u poprsje, nadajući se da će zagasiti oset uspomenama ražarene ljutine, no prizor sa bojišta zaživeo mu je u svesti suviše brzo da bi se talasu novih mogao odupreti tako jednostavnim gestom. Isprva senzacija oštrog ugriza vođe Gljivoglavaca na sred krvlju natopljenog polja, a potom i plesa čelika nad ranjenim plućima u bolničkom šatoru – kako bi se što više otrovanog mesa odstranilo pre no što se gadost raširi – odjeknule su mu pod lobanjom, a nerve utegle napasno, te zašivenu kožu nad grudima iznova rasparali. Zakašljao se, crveno iz usta ispljunuo po jednako obojenoj pidžami, a onako vezan kliznuo unazad i potiljkom se dočekao u sudaru sa prljavim podom vozila. Umalo se oprostivši od svesti, zašištao je iznutra kao na samrti, dok ga je sagovornik pridizao, te nastavio da grca izazivački nakon što se uspravio:

„Moralo je doći do toga.“

„Kao što je, pretpostavljam, moralo doći i do upotrebe gama-oružja?“, Arhitekta ga je spremno dočekao.

Kralj na to frknu, no oćuta pričekavši da mu dah povrati ustaljen ritam. Ni sam se nije ponosio drugom fazom borbe, nakon što se napad ojačan čelikom pokazao krvavijim za domaćine. Prisetio se kako je masirao bolnu ranu na grudima kada je izdao naredbu da napad gama-puškama otpočne, kao i momenta kada je nakon više od mesec dana primio ružne vesti o neuspehu na bojnom polju, nervozno trljajući bradu. Ispostavilo se da su, nakon jednocifrenog gubitka u prvom redu, Gljivoglavci razvili otpornost na zrake iz pušaka specijalne armije, te da su znatno više štete otrpeli okolni voćnjaci i drvoredi – oni koji su svenuli ozračeni.

„Zar nije postalo jasno da borba protiv neprijatelja takve vrste zahteva drugačiji pristup kada nam je i tlo ostalo osakaćeno, te neplodno?“, otmičar je nastavio da izaziva.

„U takvim situacijama postoje procedure koje se moraju ispoštovati“, Kralj je zarežao i stopalom trgnuo upolje, pokušao da dokači suprotstavljenog – nevino, a u znak neslaganja.

„Postoje pogrešne procedure“, Arhitekta je uzvratio zarežavši, na šta Kralj ustuknu i uzdahta poput zaplašenog deteta.

„A šta je trebalo da uradim?“, nadvikivao se sa šištećim iz unutrašnjosti.

„Svakako nije trebalo da nastavite da ratujete“, odlikovani je zbrusio, razočarano odmahnuvši glavom. „Da… kako ste rekli, čistite stanice…“

Poslednje izgovoreno pokunjenom vođi napuni oči suzama, te ga podseti na poslednje dane saradnje sa dvorskim savetnicima. U donošenju odluke o trećoj fazi odbrane jedva da je učestvovao. Akciju „Čišćenje stanica“ odobrio je na papiru, gotovo neupoznat sa planom i rizicima, i dopustio da se kraljevstvom rastrči roj naoružanih trovača u lovu na skrivene Gljivoglavce. Ipak, nakon nekoliko meseci, jasno je postalo da takvo ratovanje preti da će dah oduzeti najugroženijima – a to nisu bili neprijatelji. Legija unajmljenih ubica u skafanderima, lica prekrivenih maskama, zagadila je vazduh, vodu, te i Kralju ranu pod grudima iznova raskrvarila, oborila ga u postelju i načinila nemoćnim za odbranu od novih napada. Nebrojeno je neprijateljima nastanjenih stanica propušteno pri „čišćenju“, a odbrambene snage hemikalijama su oslabljene dovoljno da se neprijateljska opsada nastavi neometeno.

„Nisam odlučivao sam“, stari vladar je najzad popustio, pa zakukao. „Nisu me čak ni pitali za mišljenje.“

„Znam da niste odlučivali… uopšte“, sagovornik se takođe stišao, ali ostao namrgođen. „Nije trebalo da dozvolite da takve odluke prođu.“

Sašaptavanje ostalih otmičara naglo se zaustavilo i činilo se da se jedino motor vozila opire potrebi za teatralnim minutom ćutanja. Kombi utom poskoči preko štete na putu, što na tren sve izbaci iz ravnoteže, nekima iz ekipe iznova razmrda usne, a Kralju dozvoli da udahne duboko i povrati se.

„I šta sad?“, bivši neustrašivi vođa najzad je prošaputao bespomoćno.

„Mi imamo lek“, Arhitekta mu je prihvatio ruku u svoju, poput pokajnikove. „Idemo u obilazak propuštenih stanica.“

„Ma, kakvih crnih stanica, pobogu?“, iznenađeni je pokušao da istrgne šaku iz stiska, ali je popustio nakon što je shvatio koliko mu je trzaj nemoćan.

„Najcrnjih, upravo“, suprotstavljeni je odgovorio brzo i gotovo nečujno, u pokušaju da izbegne dramu.

Ipak, vozilo se iznenada, kao prozvano poslednjim, zaustavilo uz kočenje, a jedan od prozora otkrio je pogled na ucveljenu ruševinu stambene zgrade pod opsadom neprijatelja. Rupčage su disale na fasadi, otkrivale mračnu unutrašnjost i izdisale neljudske odjeke krika Gljivoglavaca. Ekipa u kombiju netremice je pratila njihanje ćosavih grana klonulog drveta nad širokom barom u dvorištu ispred zgrade. Kralju se sada već lako rodio nagoveštaj ko bi njegovi otmičari zapravo mogli biti.

„Vi ste…“, zamucao je, pokušao da prelomi preko jezika, no sagovornik mu nije dopustio da dovrši.

„Napasti se kote u podrumu“, prošaputao je ovaj, kao da su ga zveri mogle čuti. „Ne znam da li ste ikada videli sam čin…“

Dao je Kralju priliku da odgovori, ali zbunjeni je i dalje mlatio glavom u pokušaju da oživi sećanja na kancelariju vladajućeg i svakakve dokumente kojima mu je sto bio zatrpan.

„Odvratno je“, nastavio je otmičar nakon kratke tišine. „Nema mužjaka, nema ženke… nema lepote. Umesto toga, gadosti se približe, izukrštaju udove i rastapaju se, pa ključaju po podrumima dok iz mulja ne nastanu nove tri ili četiri nakaze.“

Zarobljeni je, međutim, odmahnuo bezglasno, kao netaknut gnusnim opisom, skoro nezainteresovan, što je zbunilo ostale članove tima. Ipak, Arhitekta se nije zaustavio iznenađen, već skrenuo temu i počeo o izbavljenju.

„Ali, kada im saspemo ulje u baru ispred ruševine, i kada se dobrano napiju, pa se slude, neće im više biti do zagrljaja i razmnožavanja, već pre do ujedanja, te će se proždrati međusobno, baš kao što smo naveli da će se desiti na papiru sa kojim smo vam se obratili onomad… pre no što ste ga odbacili, jedva pregledavši“, teške reči, a za njima i glasan zvuk ispuštanja tečnosti iz golemog metalnog rezervoara na koji se ovaj naslonio, Kralju su potvrdile sumnju i podsetile ga na one protiv kojih je, na ubeđivanje dvorskih savetnika, istupio pre toliko godina, još kada je zaseo na presto.

„Vi ste… Red Zelenog Orla?“, promucao je i pokušao da isprati zvuk izlivanja masne, guste tekućine. Ipak, pogledom nije uspeo da dosegne preko prozorskog kapka, te posvedoči nerazredivom crnilu koje je obojilo baru izlivši se.

„Obeleženi lažima, izgnani zakonskim odredbama i silom čelika, ali molitvom vernika i mučenika prizvani iznova“, nasmešio se krupajlija, povlačenjem metalne ručke rezervoara zaustavio oticanje tečnosti, pa dao znak vozaču da pokrene vozilo. „Vama na usluzi.“

„Meni na usluzi?“, Kralj se brecnu nanovo isprovociran, što istera osmeh Arhitekti, kao i ostalim pripadnicima reda.

„Tu smo da pomognemo“, otmičar je stresao zarobljenikovu šaku u pokušaju da ga odobrovolji.

„Ali, ne postoje naučni dokazi da ta vaša… tečnost… pomaže“, ovaj se usprotivio istim argumentom kao i godinama unazad, kada je iscepao priloženu dokumentaciju i odbio usvajanje predloga grupe dobrovoljaca o korišćenju ulja u svrhe odbrane. „Da može da ubije Gljivoglavce…“

„Postoje, samo što ih vladari uspešno skrivaju, a vi vrlo dobro znate zašto“, Arhitekta se i dalje podsmevao. „Uostalom, videćete i sami kada očistimo ovo tlo od napasti.“

„Baš i to da vidim“, Kralj je, još uvek neuveren, klimao neutešno.

„Ali, nema potrebe da se opterećujete time trenutno“, mladić najzad ustade, pa povika poput cirkusanta. „Nasmešite se, dragi Kralju, jer se upravo krećemo ka novoj stanici… ‘vašoj’ stanici, koju ste propustili na putu do krune, baveći se mačem umesto lopatom.“

„Mojoj stanici?“, ovaj je zakeftao sluđen, kašljući dočekao potvrdan odgovor sagovornika.

„Vašoj stanici, dragi Kralju…“

Kombi je zabrundao silovito, umalo nadjačao krkljanje bolesnika, a poput odgovora napušteno izranavljeno područje kao da je na tren zakukalo glasom neprijatelja…

(Nastaviće se…)

Radoslav Slavnić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Metanoja uz dva stajanja“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).