10 avg Šest i pedeset devet

„Ne opet!”, pomisila sam pošto sam ponovo otvorila oči. Bio je minut pre nego što sam se probudila tog divnog aprilskog jutra. Gledala sam u svoje usnulo telo koje se kretalo gore-dole u ritmu mog disanja. Bila sam u bezbrižnom neznanju. Nisam imala pojma da je to dan kada ću poginuti.

Dan je počeo kao i svaki drugi. Ista ustaljena rutina kao u poslednjih pet ili šest godina. Ustala sam, stavila kafu, obukla se, popila kafu, sela u svoj automobil i zaputila se ka poslu. Kako sam živela sama, nisam zavisila ni od koga i skoro sve sam radila bez konsultovanja ikoga. Tako sam i tog dana, posle šest sati sedenja u monotonoj, zadimljenoj kancelariji sa koleginicom, koja je, uprkos striktnoj zabrani, palila cigaretu za cigaretom, odlučila da izađem ranije, pod opravdanjem da imam zakazan pregled kod zubara. Jedva sam čekala da dođem kući i pozovem Katarinu na kafu. Imala sam toliko toga da joj ispričam o propalom sastanku u petak uveče. Jurila sam autoputem prema kući i pevušila uz glasnu muziku na radiju. U nestručnom pevanju me je prekinuo kratak zvuk obaveštenja za poruku. Nagnula sam se preko sedišta, dohvatila torbu i počela da prevrćem gomilu nepotrebnih stvari očajnički pokušavajući da što pre iskopam telefon. Ali, pogled na put mi je pobegao predugo i nisam ni shvatila da je moj automobil skrenuo na drugu stranu puta. Čula sam jedan sekund glasnog trubljenja i poslednja misao mi je bila „Šta je ko…?!” Nisam stigla ni da završim misao, a sve je najednom postalo crno, kao da je na televizoru nestala struja.

Otvorila sam oči (ako sam uopšte i imala kapke u tom neodređenom stanju i neodređenom trenutku) i našla se oči u oči sa sobom. Pa… oči u zatvorene oči. Prvo sam mislila da je neko stavio ogledalo pred mene. Naravno, nije baš moguće da ja gledam, a odraz spava. Onda sam shvatila. Ovo je san. Jeste da je izgledalo prilično realno, ali to ne bi bio prvi put da sanjam nešto ovako živo i slično javi. Pokušala sam da pošaljem signal svojoj ruci da se pomeri. Ništa se nije desilo, a neki neprijatan osećaj mi je govorio da ja ni nemam ruke. Ni ruke, ni noge, ni bilo koji deo tela. Samo mozak i nešto što me tera da gledam samu sebe. Tada sam se setila da pogledam sat. Šest i pedeset devet. Želela sam da dodirnem sebe, pošaljem bilo kakav znak za buđenje, ali svaki pokušaj je bio uzaludan i nastavila sam da bespomoćno blenem sama u sebe. Iz misli me je prenuo glasan zvuk alarma. Užasnuto sam shvatila da ću sama sebe zgaziti kad ustanem, ali kao u filmu, moj vidokrug se pomerio u nazad u skladu sa pokretima tela koje gledam. Više nisam bila sigurna ko je ko u ovoj priči, pa je moj mozak mahnito pokušavao da imenuje stvari. Sada smo postojale ona ja-telo i ja ja-misao.

„Ako sad pomislim kako mi se ipak ne pije kafa i želim da jedem žitarice, da li ima šanse da će telo ja primiti to u svoj mozak?” Snažno sam zamislila kartonsku kutiju svojih omiljenih žitarica i videla svoje telo kako skreće pogled prema kredencu. Savršeno! Neko ili nešto mi daje šansu da ispravim ovaj dan. Prva i najvažnije stvar je ne krenuti kući ranije. Pa lepo, znači sada sledi sedam sati buljenja u samu sebe koja ugovara neke, nazovi, velike poslove za neke, nazovi, velike ljude u pokušaju da zaradi, nazovi, prosečnu platu u ovom, nazovi, velikom gradu.

Pa, i to je prošlo iako ne toliko lako i brzo. Videla sam sebe kako ustajem, navlačim jaknu i izlazim iz kancelarije. Ušla sam u kola i bezbedno stigla kući. Parking je bio skoro pust. Otvorila sam vrata i čim sam kročila na beton pored automobila videla sam svoje telo i parčiće metala i stakla kako lete na sve strane. A onda je sve pocrnelo.

Da, kao što možete pretpostaviti, neki pijani vozač je projurio kroz parking i udario u mene. Verovatno nije video da ću otvoriti vrata i…pa to je bilo to.

Otvorila sam oči i videla svoje usnulo telo ponovo. Idemo opet. Šest i pedeset devet. Sat. Ustajem. Ali danas odlučujem da ne idem na posao. Ako ne sednem za to kobno vozačko sedište možda se ništa neće dogoditi. Nazvala sam Katarinu i rekla joj da ću navratiti do nje na posao i izvući je od tamo. Dobra stvar je što je to samo dve stanice busa daleko, a u tom delu grada nema toliko saobraćaja. Gledala sam sebe kako se spremam. Postajem dobra u ovom polu-manipulatorskom gledanju svog tela koje životari svoj nadam-se-ne-poslednji dan života. Izašla sam iz zgrade i iza ćoška ugledala autobus kako se približava stanici. Pre nego što sam shvatila šta se dešava moje telo je počelo da mahnito da trči prema zadnjem kraju autobusa. Pretrčavala sam ulicu iako je bilo crveno i, naravno, niotkuda se pojavio kamion i sa njim ono poznato crnilo.

Dolazimo do početka priče. Dosadilo mi je više da skoro bespomoćno gledam sebe kako umirem. Ako ne izađem iz kuće možda ću ostati bezbedna. Probudila sam se tog jutra i naterala sebe da se osećam blago loše. Ostala sam kući, uzela čips i sok i legla na krevet da gledam film. Taman sam mislila da je sve u redu i sa samom sobom pogledala pola filma (ko ima priliku da to ikada kaže?), kada sam čula glasan zvuk lomljave iz druge sobe. Nisam mogla da pomerim pogled, a tada sam zaključila koliko sam ja zapravo lenja osoba. Moje telo se nije ni mrdnulo! Film je došao do nekakvog vrhunca radnje i fizička ja je odbijala da proveri ko se to kreće u stanu.  Sve dok lopovi nisu odlučili da vide šta se to nalazi u dnevnoj sobi. U početku nisu videli ništa u polu-mraku sobe, ali ubrzo su shvatili da neko mora gledati taj film. Okrenulil su se i ugledali prestrašeno telo umotano u ćebe na kauču. Nisu traćili vreme na pitanja gde šta stoji. Videla sam niskog ćelavog čoveka kako iz unutrašnjeg džepa vadi nešto. Bila sam ubeđena da je pištolj. Onda sam ugledala odsjaj i shvatila da će smrt ipak biti bolnija. Krenuo je prema meni kao u nekom strašnom horor filmu sa nožem koji se presijava u ruci. Nije bilo bežanja. Nije moglo da boli, ali je ostavilo posledice po mene i moje mentalno zdravlje. Gledati sebe dok ti neko zabada nož u stomak i nije neki zdrav prizor. Kao svih puta pre toga, televizor mog života se ugasio.

Kako sam ugledala sebe znala sam šta mi je činiti. Ne smem ustati iz kreveta tog dana! Preuzimam misiju svog preživljavanja. Sat ne sme zvoniti. Imala sam toliku snagu volje da sam nekako pomerila svoj vidokrug na sat i isključila ga. Shvatila sam, ako je moguće ovo što se dešava, moguće je i da ja potpuno utičem na to.

Spavala sam još tri sata. Nisam čak ni znala da sam toliko umorna i da mogu toliko spavati bez intervencija svog mozga koji me posmatra. Ali kako sam krenula da se budim, morala sam sebe da sprečim. Toliko sam se trudila da održim sebe u snu, ali bar u životu da sam gledala svoje telo kako pada u nesvest.

Otvorila sam oči. Bila sam u svom telu opet. Napokon! Bacila sam pogled na sat. Opet šest i pedeset devet. Ja izgleda baš volim da se budim u to vreme. Ni u jedom trenutku mi nije palo na pamet da pogledam datum.

Jovana Kalamković

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Šest i pedest devet“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“).