Prvi put pišem Prvom snijegu; Pitam ga za nebo, I da li ga boli Smrznuta postelja. Prvi put te posipam Zaleđenim suzama; Ogoljen sam od svijeta, I hladnoća me preliva Nagog, U krug savijenog. Plovi niz Rasijani vjetar, Pahuljo; Ili ostani, Rastopi se na meni, I nestani. Mladen Đurić Fotografija: pinterest.com ...
Ne možeš mi dolaziti samo kada ti zafali znoja pod kosom kada je tvojim butinama dosasdno nit kada ti mladeži vape za senkama, ne možeš, nisam ja tvoja kurva iz izloga u ulici Crvenih fenjera pa da me platiš sa par novčanica i dva ofrlja komplimenta. Mogu li da te platim...
Ostani. To je bila neka sinočnja misao, Neke pjesme koju sam htjela započeti, S nekom rečenicom u nastavku Koju sam, dakako, uspjela zaboraviti...
Teško mi je bilo. Dete razvedenih roditelja. Devedesete. Nisam onaj koji odlično pliva i vozi bicikl. Ponekad bih popio pivo više a sutradan tabletu protiv glavobolje. Ili za smirenje, ako je neka sahrana. Ali ništa preko. Nešto bih prećutao ili napravio sitno, nepromišljeno sranje pa bih se iskupio. Krupna nisam pravio. Shvatio sam da nisam loš čovek. I...
Nacrtaću te rečima. Prelamaš se u mojim očima I praviš senku od ljubavi. Opisaću te prstima. Obojiću trotoare tvojim koracima. Naslikaću te izjutra kako ispijaš kafu. Razboleću sliku ljubavlju. Zagrliću boje da te ne progutaju sivilom. Bojiću vreme između praznina. Nacrtaću iznova sunce na tvojim grudima. Biću tvoj slikar koji tamnu noć pretvara u beskrajna jutra. Autorka:...
Ponekad, Jedino što umijem Je da gledam Lampione raštrkane Po brdu tame, Kroz okno svoje čaure; šišmiši su sakrili ptice po haosu. Ponekad, Samo se trice Kače na rđave Eksere Po sivim zidovima, Mimikrijom zašivenih usana; ustajalost je presvukla iznenađene otkucaje. Ponekad Čak i mjera izgubi Svaki smisao u Kosmosu Šarenih laža, Jednostavnim pokretima Kazaljke. Autor: Mladen Đurić Fotografija: favim.com ...
On smatra da se Čovekom postaje, a ne biva. Međutim, kaže da je lakše ostati, nego Čovek postati. Piše „oduvek“, jer je to njegov način da odmori misli kada dobiju dozvolu da siđu sa pokretne trake svakodnevnice. U pisanju se trudi da se drži svoje...
Sigurno se pitaš šta po tvome ostavljenom telu ostavlja trag. Sigurno se pitaš što ti išarano telo zaudara na mene. Sigurno se pitaš što ti na telu vrišti pora. Od bola. Ili patnje. Od žudnje. Dođi da se gajimo noćas. Da zalivamo kolena, gde nam butine rastu. Da sunčamo međunožje. Da se smejemo podmuklo, Grozno. Dođi,...
Taština i opet taština, sve je sama taština. Knjiga Propovednikova Sve što sam u ovom životu radio bilo je pogrešno. Počevši od samog rođenja. I moja će smrt biti greška. Najveća od najvećih. Jer prvo oko čega ljudi tako nevino greše - jeste vreme. Ono ne postoji – mi smo ga izmislili kako bi...
Jutro je, i zaklinjem se na ćutanje do 10 sati, ili bar dok ne stignem autobusom do Beograda. 6:30 je, oprao sam kosu, što je moj jutarnji ritual i zadovoljstvo, pojeo sam dobar sendvič, sa krem sirom i šunkom, magla izlazi iz šolje kafe, i prekriva zgrade i livade naselja. Izašao sam i lagano pešačim...