19 nov MAGLA

Jutro je,

i zaklinjem se na ćutanje do 10 sati,
ili bar dok ne stignem autobusom do Beograda.
6:30 je,
oprao sam kosu,
što je moj jutarnji ritual i zadovoljstvo,
pojeo sam dobar sendvič,
sa krem sirom i šunkom,
magla izlazi iz šolje kafe,
i prekriva zgrade i livade naselja.
Izašao sam i lagano pešačim do stanice,
i prosto ne mogu da razumem,
nekoga ko može u ovim časovima da se dere,
ili priča ili žuri negde.
Ovi časovi stvoreni su za lagani hod,
i razmišljanje,
za veselu muziku,
i sendvič, kafu i cigaru.

Čim stignem na stanicu zgade mi se sive face,
i njihov karmin i šminka,
misle da mogu da im oboje lica,
ili tupi pogledi,
pogledi u sat,
ta žurba.
Remetim to cupkanjem noge,
i cigarom iz koje izlazi magla,
i zavlači se ovim ljigavcima pod kožu.
Autobus stiže,
i još jedna stvar,
koju ne mogu da shvatim:
zašto više ne izgore ovi mladi ljudi,
koji su puni entuzijazma zbog svog fakulteta,
i samo stvaraju gužvu u autobusu,
a razočaraće se,
i neće izdržati ni zimu.
Zauzmu mesto da bi buljili u telefon,
ili nepotrebno čavrljali,
a ja bih želeo da sednem, čitam knjigu i ćutim,
i ja ću nastaviti sa svojim školovanjem,
i životom jer imam plan.

Nema problema,
stojim,
i opet ću čitati knjigu,
neće me sprečiti smrad u autobusu,
ni gužva,
ni kapi znoja koje mi se slivaju niz kičmu,
ni debela kontrolorka koja me prikuje dok prolazi,
za tuđe sedište,
a uvek je tu neka devojka,
kojoj se nasmejem i izvinim,
a ona na to zevne ili me onjuši,
i kaže da lepo mirišem,
što je čudno u ovom autobusu,
– opet čitaš Bukovs…-
– ućuti, nisam raspoložen za priču. – prekidam dosadnog klinca,
pre nego što mi upropasti jutro.

Sunce me golica po očima i bradi iza magle,
autobus iz nje izlazi i ja se smeškam,
dok drmam kukovima uz Džejmsa Brauna,
a ostali se sablažnjavaju i prave kisele face,
sa tim šminkama i sivilom,
a video sam juče povraćku na stanici,
koja ima više boje nego oni,
dok ulazim u Sunce,
ali ne i oni.
Ne i oni.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: