19 nov Taština i opet taština

Taština i opet taština, sve je sama taština.
Knjiga Propovednikova

Sve što sam u ovom životu radio bilo je pogrešno.
Počevši od samog rođenja.
I moja će smrt biti greška.
Najveća od najvećih.

Jer prvo oko čega ljudi tako nevino greše
– jeste vreme.
Ono ne postoji – mi smo ga izmislili
kako bi iznova lagali sami sebe.

Sve je bilo mnogo bolje kada sam bio dečak.
Lakše sam poimao sve što je bilo tu:
krišku sira, crtani film u sedam i petneast, a na kraju i ljude.
Gledao sam kroz mrežnjaču duše. Ne kao danas – naopako, samo kroz opnu.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv
Miloš Crnjanski

Samo onda, kada se čovek ostavi nadanja,
samo onda može živeti, jači no ikada pre.
I kada mu jutro naposletku donese
spoznaju koliko je zapravo sam, on prevazilazi sve što mu beše poznato.

Tada ostaje biće.
Tada između njega i smrti nema nesporazuma.
Samo čovek, beli zidovi i omča na vetru.
U zemlji pod njim jučerašnja kišnica, a nad njim vijori se golub iz sedamnaeste dimenzije stvarnosti.

Da bi spoznao sve o sebi, rosu postanja i tog goluba
mora najpre savladati Morzeovu azbuku.
Od prvog do poslednjeg slova.
kako bi dalje, sa smrću razmenjivao šale.

Nisam umro jednom, nego dva-tri puta.
Pitanje me muči: što mi još preosta?
Tin Ujević

Kako možemo o sreći govoriti
– a u svakoga je drugačija predstava
njenog milog lika
što će jednom zasigurno stići.

Naši su putevi negde
pod senkama,
od zuba besmislenih
u osmehu složeni.

Ni od koga ništa
ne očekujem;
ponajmanje
očekujem od sebe sama.

Memento mori.
Latinska izreka

Najveća je tegoba smrtnosti ta što
ona obično prekasno stigne.
Do tada već svenuli smo iznutra
i trule su naše nade.

U susret sebi ponećemo parče svemira,
oteto od svih, na samom začetku.
Prvih devet meseci naših putovanja
biće konac i početak. Naše sve, biće i jeste – smrt.

Ništa drugo ne možemo iščekivati,
sakriveni u okvirima svesti o tome
da možda ipak postojimo.
Jer kamen će svedočiti za nas.

Autor: Stefan Basarić

Fotografija: alessandrobender.com.br