30 nov Reč na „P“

Teško mi je bilo.

Dete razvedenih roditelja.

Devedesete.

Nisam onaj koji odlično pliva i vozi bicikl.

Ponekad bih popio pivo više

a sutradan tabletu protiv glavobolje.

Ili za smirenje, ako je neka sahrana.

Ali ništa preko.

Nešto bih prećutao ili napravio

sitno, nepromišljeno sranje

pa bih se iskupio.

Krupna nisam pravio.

Shvatio sam da nisam loš čovek.

I ti roditelji, kakvi su takvi su – moji su

ima i gorih

nemam druge.

I, ponekad bih čuo tu reč na p.

Pičkovac.

Paraćin, provincija, pičkovac.

Lepa gradacija.

Kao da svi ne idemo iz manjeg pičkovca

u veći, i obrnuto.

Uzimao sam papir i olovku

i tada bih se setio čudesnih ljudi iz svog života

a i onih rđavih

potom mi je trebalo pedeset dinara

da to prekucam u igraonici

i eventualno pošaljem

na konkurs.

Više se ne vređam na reč pičkovac.

Ali zato tvrdim da su papir, olovka

i pedeset dinara

uglavnom dovoljni da se pesma

objavi.

Znaš, neki ljudi čekaju Godoa.

Uporno čekaju da cirkus stigne

i u njihov grad, ne shvatajući

da je cirkus već tu

samo što oni to

ne vide.

I to je tužno.
Jako

tužno.

Autor: Marko Antić

Fotografija: favim.com