12 apr Intervju sa Ljiljanom Kapor: MOMINA ŽIVA ZADUŽBINA

„Život sa Momom sam po sebi, bio je umetnost.. za neke stvari se prosto rodiš, ja sam se rodila da živim za njega..“

Ta kuća, ta galerija, muzej, omaž radu i delu poznatog beogradskog boema, toplo gnezdo.. Eto, sve to je taj ljupki vračarski dom u kome živi i radi Kapor Ljiljana, supruga našeg pisca, slikara, novinara, esejiste, ilustratora.. i čega sve ne.. pokojnog Momčila Mome Kapora.

U salonu će vas dočekati još jedna domaćica, stara dama, dvadesetogodišnja mačka Mi-Cu, čiji se portret nalazi na jednom od zidova. Srećnica, koja je za života uživala kaporovsku ljubav. Pozdraviće se sa vama iz pristojsnosti, a onda će lupkajući šapicama po usijanom parketu otići svojim poslom i ostaviti vas da se divite skladu u kome ste se našli.

Umetnost življenja

Baveći se jednom umetnošću, Moma se odmarao od druge i obrnuto. Usput radeći sijaset drugih stvari. Na Ljiljani je onda ostajalo sve drugo. Odabir kuće bio je njen zadatak. Enterijer je bio njena strast, uživala je u prikupljanju stilskih komada nameštaja, kako bi dobila čist prostor, namešten s ukusom. Zbog nekih vitrina, kredenaca i kaljeve peći znala je da putuje po Srbiji i dovlači ih na Neimar. Prostor je beo i prostran, prozračen i prijatan. Veliki prozori propuštaju svežinu i velike snopove sunčeve svetlosti koji se presijavaju na nameštaju od mahagonija. Podne je.. i u tom periodu dana, stan je najsvetliji. Tad je i Moma najviše pisao i slikao. Nastojala je da stvori dom u kome će Moma moći da stvara, prostor koji ga neće gušiti i u kom će zajedno živeti lepo kao sav normalan svet.

– Život sa Momom bio je lak i lep, bio je to jedan neobičan brak. Život sa umetnikom je jedinstven, oni su posebna vrsta ljudi. Za svaku umetnost je potreban po jedan život, a Moma je živeo dva. A kada se na te dve umetnosti doda sve ono što je Moma još bio, mi onda već govorimo o umetnosti življenja. Trebalo je prilagoditi se, pogotovo nekome kao što je Moma. Dve različite umetnosti donosile su u naš dom i dve potpuno različite atmosfere. Za pisanje mu je bila potrebna koncentracija i mir. Sa druge strane u vreme slikanja trebalo mu je sve suprotno od onih zahteva u vreme pisanja.

Ako je žena stub kuće, onda je Ljiljana Momi bila i temelj i krov i izolacija od svega što je moglo da poremeti njegov mir i isplanirani dan. Bila je njegov „momak za sve“, pomoćnik i degustator svega što stvori. Bila je brana svemu što bi potencijalno moglo da ga ometa u onim danima kada mu je bio potreban potpuni mir. Bila je na samom izvorištu Mominih najvećih dela. Prve redove i verzije „Zelene čoje Montenegra“, „Poslednjeg leta“, „Lepog dana za umiranje“ i drugih.. čitala je upravo ona.

Devedesetih godina kada je Momi znatno oslabio vid, postala mu je desna ruka, potrebnija nego ikada pre. Znala je sve svoje obavezda da ostavi po strani i posveti se samo njemu. Čitala mu je satima, dok je glas ne bi izdao.

– Imao je poverenja u mene, znala sam da prepoznam kako se oseća dok kuca nove tekstove. Voleo je da posmatra moju reakciju na nešto novo što napiše.

Verovao je u Ljiljanine izbore po svim pitanjima, dozvoljavo je da brine o njegovom stajlingu. Ljiljani možemo zahvaliti na čuvenom kaporovskom stilu: farmerke i rolke, majice na pruge, bele patike, mokasine, u hladne dane nezamenljivi đubretarac, bili su ostvarenje Ljiljanine zamisli i vizije Mominog stila.

– Znala sam broj košulja, patika i svega što nosi, donosila sam mu sve te stvari sa putovanja, neretko sebi ne kupivši ništa.

„Boing 707“ je kriv za sve

Imala je sve predispozicije za uspešnu karijeru košarkašice, san o baletu ostao je samo san jedne devojčice, na kratak period visinu i lepotu upošljava u ulozi manekenke.. Međutim, sudbina je za Ljiljanu imala drugi plan. Kao „Jatova“ stjuardesa, ona svog (sa)putnika upoznaje nešto pre tog sudbonosnog leta za Njujork, u sred Ulice Kneza Mihaila. Mada joj se s godinama Momina verzija čini sve stvarnijom. Da, držala ga je za ruku na tom letu do „Velike jabuke“, držala ga je za ruku do kraja života, drži ga za ruku u mislima i sad.

Nakon petogodišnje veze i čestih razdavjanja zbog prirode njenog posla, shvatala je da je u Momi zapravo i njena svrha. Ostvarivala se uz njega i kraj njega, a danas kako kaže živi zbog njega. Zvanično nerazveden, u vezi sa mladom stjuardesom, po prirodi šarmantan i neposredan, Moma je i tada bio meta mnogim ženama. Čini se da to Ljiljanu nije omatalo u zamisli da samo ona bude „njegova Liki“.

– Kad se zaljubiš prestaneš da se pitaš da li ćeš za tu ljubav da se boriš, to počne da se podrazumeva. Birali smo jedno drugo. Bilo nam je dobro tu gde smo i sa kim smo bili. Nisam bila ljubomorna na žene koje su mu se udvarale, bila sam sigurna u sebe i u njegovu ljubav prema meni.

„Gde ćemo Liki?“

Moma je njihov brižno uređeni dom nazivao svojom galerijom, radnim i prodajnim mestom svojih dela. Nije se vezivao za svoje slike, ništa mu draže ne bi bilo nego kad proda neku od njih. Ispunjavale su domove onih koji su ih kupovali, a njemu pružale finansijsku potporu za jedno nonšalantno pitanje: „Gde ćemo Liki?“ Ulaganje novca u zajednička putovanja obeležilo je njihov brak. Želja da zajedno otkrivaju nove predele, ali i da se vraćaju onim vanvremenskim lepotama Evropskih prestonica bila im je u krvi oboma.

– Išao je za svojim pričama. Evropu bismo obilazili odlazeći na velike izložbe, nastojao je da bude što više u svetu umetnosti, obožavao je renesansne slikare Leonarda i Rembranta, Šilea i Modiljanija. Uvek bi me fascinirao svojim podrobnim poznavanjem rada i dela tih umetnika. Najlepša putovanja bila su ona preko leta. Okupili bismo prijatelje, iznajmljivali bismo brod i putovali duž Turske.

Jedno putovanje ostavio je Ljiljani u amanet. Imao je veliku i neostvarenu želju, da vidi Jerusalim.

– Otići ću, ispuniću mu tu želju, biće sa mnom. – obećala mu je Ljiljana.

Noć u Hilandaru

Na jednom od letovanja pored Uranopolisa u Grčkoj sa porodičnim prijateljem Nikolom Kusovcem, istoričarem umetnosti, Moma i Ljilja upoznaju oca Mitrofana, koji je bio ekonom manastira Hilandara. Tog leta Moma sa njim i Kusovcem odlazi na Svetu Goru. Nakon tih nekoliko provednih dana na Hilandaru, Moma piše ceo jedan roman.

– Vratio se neverovano nadahnut. Kao da je to mesto posećivao celog života. Jedna od tih noći provedenih u Hilandaru pretočena je u „Hroniku izgubljenog grada“, koja zajedno sa „Poslednjim letom za Sarajevo“ i „Čuvarom adrese“ čini Mominu sarajevsku triologiju, za koju je rekla bih, postao posebno vezan. Nije imao običaj da se veže za bilo šta, osim za mene. – s osmehom se priseća Ljiljana.

U tim romanima Moma ističe svoj pogled na crkvu i veru, piše o svojoj majci, detinjstvu, odrastanju, sazrevanju, o toj čudesnoj noći u praznoj hilandarskoj keliji.
Odnos prema veri za Momu je bilo nešto veoma posebno.

– Znao je da kaže da nikada ne treba govoriti protiv Crkve, protiv lista „Politike“ i protiv Crvene zvezde, to su za Momu bile tri svete institucije.

Dok razgovaramo, Ljiljana se priseća svih dvadestih januara kada su proslavljali krsnu slavu Svetog Jovana, pokazujući na neobičnu ikonu iz osamnaestog veka, potpuno drugačiju, svetliju i svetiju od onih na koje ste inače navikli.

Kad se traperice zamene maskirnom uniformom

Moma je Ljiljanu ostavio samo jednom, otišavši u rat devedesetih, da se bori najubojitijim oružjem, rečju. Živom, viđenom, doživljenom rečju, onom koja može da se oseti i da se proživljava iznova.

– Uvek je išao na prve linije fronta, nije mi bilo svejedno, mogao je da se ne vrati. Hteo je da pomogne onim što je najbolje umeo da radi. Odabrao je da bude pisac na strani svog, srpskog naroda. Napustio je svoju udobnu beogradsku fotelju da bi mogao da bude svedok sa lica mesta, novinarska krv je proradila u njemu. – sa zebnjom, ali i ponosom u glasu, priseća se Ljiljana.

On kao „internacinalni šmeker“, odlazi na ratište, traperice zamenivši vojničkom uniformom. Deo ovdašnje javnosti zamerio mu je zbog toga, tražeći od njega objektivnost. Osuđivali su negovo desno orijentisano opredeljenje, a on se borio da dokaže da ne ide za ideologijama, ne ZA ljudima, već UZ ljude čijim je rečima verovao, uz ljude koji su mu ulivali nadu.

Maroton zvani – život

Na policama u salonu stoje poslednji naslovi koje je napisao, među njima i onaj nešto stariji „Smrt ne boli : priče iz poslednjeg rata“ u kome je opisao susret sa „onom“ koja kosi i od koje niko nije pobegao. Trudio se da za života objasni sebi sve one neokučive tajne života, davao je sebe celog za sve i u svemu.
– Jednom prilikom gledao je sa velikim prijateljem Zukom Džumhurom, nekog džogera kako trči, te mu je Zuko rekao: „Alah mu je dao određene godine, a gle on trči da ih potroši pre vremena.“ Tako je i Moma pretrčao život pre vremena što se mene tiče.

„Ja sam tu, da živim za njega..“

Ostvarila se u životu jednog umetnika, kao takva i sama će živeti večno, njen lik se pojavljuje na mnogim njegovim slikama, slike anđela imaju njeno lice, ruke. Znala je da mu pozira satima samo zbog položaja ruke koji je želeo da naslika. U „Ispovestima“ se pojavi suptilnim upadicama: „..a onda bi ušetala moja prelepa žena Ljiljana“. Onda bi nastavio sa pripovedanjem, nenametljivo podsećajući na njeno stalno prisustvo.

Deset godina je prošlo, a Ljiljana i danas u svojoj ruci čuva otisak njegove. O njemu govori sa osmehom. Stvari po kući minimalno pomera, od vremena kada se Moma njima koristio, pa sedeći tu imate neobičan osećaj da će se tu svakog trena pojaviti onaj koji njoj sigurno najviše nedostaje. Zadužbinom koju je osnovala, čuva ga od zaborava, one druge andrićevske, strašnije smrti. Izborila se da „Legenda Kapor“ dobije svoju ulicu, skver, a u narednoj godini i svoj prostor u kome će se sabrati najbolje što je stvorio iz oblasti svih njegovih interesovanja.

Ispratiće vas i sa vrata poželeti da se vidite opet, ne onako uzgredno kako se to inače čini kada se rastajete s nekim, već iskreno, u nadi da ćete još koji put navratiti da sa njom proslavite Momin život. Malo kome se nije omaklo u govoru ovih dana, da se ove godine „slavi“ deset godina od smrti velikog umetnika. Pa se ugrizete za jezik, a onda vas Momo odozgo natera da se šeretski nasmejete, jer istini za volju i niste mnogo pogrešili. Jer bi tugovanje za njim posmatrao s gađenjem, kao izlizanu i bespotrebnu patetiku.

Sa Ljiljanom Kapor razgovarala i intervju priredila Milica Šojić

Fotografije su iz privatne arhive Ljiljane Kapor

Velika zahvalnost obema što su nam priuštile ovakav sadržaj!