27 maj Bademi i so, spavaćica i romansa – ljubav bez roka trajanja

– Šta misliš, da li ljubav ima rok trajanja?

– Opet krećemo s filozofiranjem, malecka?

Sa Kaporom je bilo uvek tako napeto, a u isto vreme je slutilo na spokoj. Nešto kao u romanima njegovog prezimenjaka, samo moderna verzija, ono kao 21. vek. Završila sam čitanje „Normalnih ljudi“ oko ponoći i toliko sam bila pod utiskom, valjda zbog tog straha od nesporazuma, da sam odmah ščepala telefon da mu pošaljem poruku.

Kao i uvek, odgovorio je momentalno.

Moja cimerka je volela da kaže kako je to „onaj momak što ima prave odgovore u pogrešno vreme“. Zaista, Ilija Kapor je bio nešto poput lučonoše, mog ličnog mudraca koji je ušao u moj svet prerano. Jeste malo nezgodno da imaš 16 godina i da ti se dopada najbolji bratovljev drug, koji pritom ima 21 godinu. Tad je znao da mi kaže kako ću porasti – kazaće ti se samo, Milena. Pa mi nije ostalo ništa drugo do da porastem.

Sad imam 27, a on je zagazio u tridesete. Preleteli smo preko godina i (o)sećanja i raznoraznih devojaka i momaka, samo smo se jednom poljubili. Bili smo prijatelji.

Iznenada noć se spustila, preko krova pa…

Prošlo je 2h ujutro kad sam shvatila da se sve vreme dopisujemo. Okretala sam neki ženski časopis, čekajući da odgovori. Preko cele stranice protezala se reklama: Kvalitetan ženski bebi dol u pastelnoj boji za miran letnji san. Koliko često samo preletim preko ovakvih tekstova? Sada sam upijala svaku reč, da se fokusiram, nešto kao mindfulness strategija. Ženske pidžame i bebi dol, skrojeni po vašoj meri, premium kvalitet, prirodni materijali, atraktivni dezeni, nežan osećaj na koži.

Nežan osećaj na koži. Dodir svile. Pomislila sam na Ilijine dlanove. Na nespretnu naviku da mi spusti šaku na struk kad prolazimo kroz gužvu u nekom kafiću ili restoranu. Kao da me podržava, štiti, podstiče i gura napred – sve u isto vreme.

Šta ti treba sada?

Pitao je tako jednostavno, kao da su životne odluke i želje raspoređene u prodavnici poput bombona. Hoćeš žute gumene mede ili čokoladne karamele, biraj.

Pa ako hoćeš pravo, treba mi bebi dol.

Bebi dol?

Ne stignem ništa da napišem, a već mi u inbox stiže pesma “Bademi i so”.

Može Bajaga i Bebi Dol? (pa smajli).

Zalepim i ja jedan smajli.

Kada dan je dug, mirišeš na jug

Malo je nerealno od ovog sveta što očekuje od nas sve. Završila sam faks, radim, ali to je otprilike to. Moja primarna porodica je prema merilima društva zaista skladna. Ali mi ne razgovaramo, mi samo živimo pod istim krovom i razočaravamo jedni druge.

Ilija Kapor, sa druge strane, živi sam već godinama. A opet, ima smisleniji odnos sa roditeljima no što sam ja ikad imala. Nikad ga nisam čula da kaže: moram kod ćaleta i keve na ručak. On bi jednostavno odlazio. (A bilo je dana, iako to nikad ne bi meni priznao, kada je majci nosio cveće i čokoladu, a ocu pivo). Jednom, na rođendan Ilijine mame bili smo pozvani i brat i ja. U julu, vrelom danu u bašti, sat je pokazivao 21h, a još je bio dan.

– Kada dan je dug, mirišeš na jug… A pomalo i na narandže. Kad si prešla na te citrusne parfeme?

– Molim? Ne znam, imam ovaj parfem odavno.

– Onda se odavno nismo videli ili ga nisi nosila. Primetio bih, siguran sam.

Da slučajno potonem u tvojim očima

Brat mi je uvek govorio: “Milena, ti si tako zarobljena u srednjoškolskim odnosima.” A ja sam se branila (kao da je to nešto loše imati prijatelje koje znaš otkad znaš za sebe?!), pravdala se kako nije lako među koleginicama naći sagovornicu, kako sam emotivni elitista, šta ću, al’ treba mi neko ko me ne prekida u pola rečenice sa: “izvini, zapamti gde si stala, zaboraviću”. Volim svoje drugarice.

– Ma ti više voliš s Kaporom da razgovaraš nego sa celim svetom! Al’ je malo glupo što toliko kočite jedno drugo. Niti ti možeš da nađeš nekog, a ni on.

– Ma šta pričaš, je l’ imao onu dugu vezu, kako beše…? – pravim se da ne znam kako se zvala Ilijina bivša, a znam joj znak i podznak, krvnu grupu i JMBG. – Uostalom, šta ja imam s Ilijinim ljubavnim životom? Mi smo samo prijatelji.

– Aha. To i on kaže.

To i on kaže.

Nedeljama se oporavljam od te rečenice, jer stoji neuporedivo veća, glasnija i snažnija od onog poljupca, citrusnog.

– Primetio bi?

– Da, ja sve tvoje uvek primećujem. – kaže i poljubi me kao da je to sasvim normalno.

Sasvim normalno.

Kao “Normalni ljudi”.

Već u knjižari, kad sam ugledala korice, pomislila sam na Kapora. Jesmo li mi ti normalni ljudi? O čemu sanjamo? Da li se razumemo? Ima li većeg paradoksa od toga što samo s njim umem da razgovaram, a stalno klizimo u nesporazume?

Kad sam bila klinka, pojavio se na mom 18. rođendanu, sve drugarice su pale na njegov šarm, smejao se, pravio fore, a onda negde tamo kad su zamrli svi narodnjaci, pa se neko dosetio da pusti Parni Valjak seo pored mene da mi kaže kako sam lepa. Lepo izgledaš večeras, malecka. (ne stignem da se pobunim da nisam više malecka). Znaš, čudno je to, ti si tako mlada. (ne stignem da kažem kako ni on sa 23 nije preterano star). A ja imam osećaj da me sve razumeš. Sa svima merim svoje reči, znaš? Samo sa tobom ne. Srodniju dušu u životu nisam sreo. Lepa si, rekao sam ti to, je l’ da?

Onda ustane i ode.

Ja bih s tobom negde otiš’o pa bi tamo bili danima

– U stvari, povlačim ovaj smajli. Zašto mi šalješ Bajagu i Bebi Dol?

– Pa rekla si da ti treba.

– Ne. Rekla sam da mi treba bebi dol, mekani, prijatni, spavaćica u zlatno žutoj boji, da u njoj spavam.

– Pa možeš i u pesmi da spavaš.

– Alo, Kapor! Kakav je ovo sentimentalizam u 2h ujutro?

– Mekan i prijatan, kao bebi dol. Ili glas Bebi Dol.

– Da pitam ja tebe, onda šta tebi treba?

– Ja bih s tobom negde otiš’o, pa bi tamo bili danima.

To je Ilija Kapor, majstor suptilnog zavođenja. Moj prijatelj.

– Bez roka trajanja?

– Pa, da, ljubav nema rok trajanja, malecka.

Autorka: Srbijanka Stanković