05 avg Život drugačije zvuči kad se prevede na kineski

– Zašto si studirala kineski jezik?

– Jer je drugačiji.

– Šta najviše voliš u svom poslu?

– Prva čitanja, pre prevoda. – rekla je nakon kratke pauze, pa pokušala nespretno da se našali. – Je l’ ovo intervju za posao?

– Ha-ha-ha, samo razgovaramo, zanima me. Zanimaš me. – rekao je Veljko.

Otkad zna za sebe, Olivera je bila predmet “zanimanja”, ali retko neko ko “duže drži pažnju”. Prvi utisak koji je ostavljala bio je upečatljiv – crvenokosa devojka koja tečno govori kineski. Međutim, kad god bi pokušala da se poveže s nekim, to jednostavno ne bi uspelo.

Studiraš kineski? Šta će ti to?

Oduvek su je intrigirali tekstovi i dokumenti na kineskom. Bila je još dete kada je pokušala da zabeleži neko kinesko slovo, da napiše svoje ime (a kasnije i ime simpatije). Drugima je (pogotovo roditeljima) bilo smešno i uzaludno to zanimanje za „jezik koji joj nikad neće trebati“, ali ona je jednostavno znala. Zbog te nepokolebljive vere u sebe i jeste bila jedan od najtraženijih prevodilaca u gradu, iako je radila samo nekoliko godina.

Kina, njena kultura i jezik bili su Oljin beg na neko lepše, bolje mesto, gde nije morala mnogo da objašnjava sebe drugima. Znala je da ne pripada ovom svetu.Tako je rasla, sa osećanjem nepripadnosti i večite neusklađenosti. Iako je psihoterapeut rekao da je to klasičan sindrom srednjeg deteta, sada u 33. godini zaista nije htela ni mogla da naseda na te “psiho fazone i fore”.

– Zar neko završi fakultet i silne edukacije da bi mi rekao da sve ovo potiče od toga što sam drugorođeno dete svojih roditelja? – ovako je razmišljala na putu do kuće, čudeći se.

Naredna tri dana provela je mahnito prevodeći. Isključila je internet na telefonu, utišala pozive i nikome se nije javljala. Život jednostavno drugačije zvuči na kineskom.

Tišina na mandarinskom

Roditelji su znali za Oljina “zaključavanja”. Tako su u šali zvali njene faze kad se ne javlja danima i radi. Majci je bilo teško da prihvati, ali se vremenom navikla na te Oljine tišine. Zadovoljilo bi je što bi Olivera kad završi projekat, knjigu ili bilo koji prevod na kom radi, dolazila na ceo dan. Tada bi od jutra do mraka opet bila “dobra devojčica”, drugo dete, ona što kuva kafu, zaliva baštu, postavlja sto i pita: “Treba li da stavim duboke tanjire, imamo supu?”

Za stolom, dok se jedu srpski specijaliteti, obavezno bi bilo priče o kineskoj kuhinji. To je bio majčin “suptilan” način da zapodene razgovor o udaji. Kao, kakva je supa, je l’ ukusnija naša ili kineska, dobro je što znaš obe da skuvaš, trebaće ti kad se udaš – pa značajan pogled – uvek je dobro za ženu da se snalazi u kuhinji. Olja bi se u početku ljutila, a posle je ravnodušno primala te komentare. Znala je da će jednostavno proći.

Ali kad je upoznala Veljka, majčina pitanja o udaji su joj teško padala. Zato je proredila odlaske kući.

Jesu li odluke pogrešne, ako živiš srećan život?

– Zašto mi tako teško pada to majčino preslišavanje?

– Kažite Vi meni, Olja.

– Nije pošteno, terapeuti bi trebalo da daju odgovore na pitanja, a ne obrnuto.

– Znate i sami da to nije tako. Hajde, razmislite.

Bilo je lako biti ravnodušan na majčina nežna bockanja kako vreme prolazi, kako treba da nađe nekog, kako je porodica najvažnija – kad je bila jaka kao neki drevni kineski hram u koji niko ne ulazi. Međutim, kada se Veljko pojavio sa svojim pitanjima, sa svojim “zanimaš me” koje ne prestaje nakon prvog sastanka, nije bilo tako lako ostati nepoljuljan. Više se nije mogla tvrdoglavo držati svoje uloge povređenog deteta koje se stalno poredi sa bratom i sestrom.

– Pa, za početak, nikad ne vrednuje ono što radim. Moja sestra se udala na fakultetu, nikad nije diplomirala, ali joj je rodila unuke i onda je ona dobra ćerka. Brat radi van struke, razveo se i ponovo oženio, ima troje dece, i preko njegovog razvoda i raznoraznih peripetija je prešla. Veći je neuspeh što ja nemam decu i nisam udata, nego sve njihove pogrešne odluke.

– Zašto su njihove odluke pogrešne, ako vode srećne živote?

– Kakva su ovo trik podpitanja? Pa i ja vodim srećan život, samo sam zauzeta. Radim godinama kao prevodilac, obožavam svoj posao, putujem, a na meti sam jer nisam u braku. Sad ako joj budem rekla za Veljka, odmah će me u svojoj glavi udati za njega.

– A zašto je to toliko strašno?

– Ne pomažete mi, znate?

Kako se na kineskom kaže: zovem te na večeru?

Olji nije išla lako promena perspektive, ili kako je terapeut znao da joj kaže “promena mindset-a”. Prihvatiti činjenicu da njena vrednost ne zavisi od tuđeg mišljenja – ni majčinog, ni sestrinog, ni bratovljevog. Da čak ni to što se nekome dopada ili ne dopada ne govori ništa o tome koliko je dobra, lepa i pametna. Izbegavala je susrete sa Veljkom “dok ne posloži stvari u glavi”, ali svaki put kad bi mu čula glas, kockice bi se ponovo uskomešale. Mnogo joj se svideo.

– Čuj, Olja, imam jedno stručno pitanje.

– Stručno?

– Da, kako se kaže na kineskom: zovem te na večeru?

Zastala je na trenutak, pa izgovorila pitanje.

– Ooo, mnogo ti hvala! Da, želim da večeramo zajedno – rekao je Veljko kroz smeh.

Više nije bilo šanse da odlaže izlazak.

Tog dana je konačno otišla kod roditelja na ručak. Objavila je da neće ostati na večeri, jer ima obaveza.

– Da li stvarno toliko voliš svoj posao? – pitala ju je.

– Da, volim što prevodim. Samo, nije to u pitanju ovog puta. Izlazim na večeru s nekim.

Mogla je da oseti talase sreće, olakšanja i oduševljenja u maminom kratkom i kao nezainteresovanom: Stvarno? Zbog toga je napravila još jedan korak bliže.

– Da, zove se Veljko. Mogu da ti napišem poruku kako je bilo. Samo da znaš, biće na kineskom!

Autorka: Srbijanka Stanković