devojka-u-krevetu

Studentska posla – Onda kad smo se u život zaljubili

Samo što nisam uskočila u septembar kao nekad u more. Nedostaju mi ti dani što mirišu na kremu za sunčanje i skriptu iz Teorije književnosti. Sećam se kako čitam istu rečenicu deset puta i ništa mi nije jasno. Moram ovo sama da raščlanim, kažem cimerki. Ne znam kako ljudi ovo na ovaj način polože. Hoćeš na ispit? Ne, ne u ovom roku.

Bilo je šašavo, bilo je blesavo radosno, nasmejana ćeretanja sa cimerkama do kasno u noć, spremanje ispita pod lampom, jer je neonsko svetlo u čitaonicama uspavljujuće. Intimna priznanja nad knjigom:

– Znaš, meni kad god ovako prigusti, pet šest dana pred usmeni, ja poželim da rodim bebu i dignem ruke od svega.

– S kim da rodiš, bebu, crnjo, kad nemaš dečka?

– Nije važno, vidiš da samo maštam. Popusti me kad položim ispit.

Studiranje, to je stan sa cimerima, kartanje do 3h ujutro, pune pepeljare i neoprane šoljice za kafu. Mladost se još čuje kao Rundekova gitara. Kao peščani akordi što se kotrljaju sa čivija do uha u nekoj toploj studentskoj sobi dok napolju pada  sneg.

Sad je poetično to vreme, jer je prošlo.

devojka-studiranje-stan
Foto: Unsplash.com

Tako je valjda uvek sa prošlim vremenima. Sećamo ih se sa šećerom u prahu i malo mirisa vanile. Mora da budu sladunjava, mekana, penasta – kao pena od piva u čaši, velika i bitna, kao Dunav iz one sporedne ulice u Zemunu gde je sve bilo sporedno osim života.

– Je l’ i tebe pomalo strah od ovolike vode? – pitam Anu.

– To je samo Dunav. Malo je jezivo, ali da, to je samo Dunav.

Dobro je kad imaš cimerku koja zna da te povuče za rukav i kaže: u redu je, to je samo život, ne moraš da se plašiš. Čak i kad imaš 19-20 godina. U stvari, baš tad.

Dobro je, čak i kad ta ista “u redu, to je samo život” rečenica zvuči kao: Hoćemo li mi slušati nešto drugo u ovoj sobi osim Balaševića i Galije?! Padosmo u cimersku depresiju. Je l’ nam dosta, a?

I onda umesto beskonačno tužne narezane mp3 plejliste, u eri pre Jutjuba, pronađemo neki beogradsku radio stanicu koja ponekad zasvira nešto veselo. Prilagođeno našim zubima tek okrnjenim dvadestim godinama.

Nismo ni znali, baš tad, tu, u život smo se zaljubili.

Sve pre toga kao da je bila uvretira, neko vežbanje pred školski diktat. Samo smo iskočili iz sebe, raširili ruke i krenuli. Sad mi je žao što sam bacila one stare crne patike. Njihovi su đonovi palimpsest života. Upisano je sve. Ulica Džordža Vašingtona, 27. marta, Dušanova, Gospodska, Bulevar oslobođenja, Autokomanda, Vojvođanska, Brankova, Vuka Karadžića. Ćoškovi gde smo se ljubili. Mračne ulice Beograda u kojima sam plakala i smejala se.

Sve smeš kad imaš 20. A najviše da se u život zaljubiš.

U sve te mogućnosti da od života napraviš pustolovinu vrednu prepričavanja.

– Život nije film, znaš?

– Nije, ali može da bude dobar podložak za scenario, zar ne?

– Možda.

– Nije možda. Ako stanemo na možda, onda se ništa spektakularno neće ni desiti.

Provincija je u čoveku. I to je uverenje.

studentkinja-krevet
Foto: Unplash.com

– Da li je moguće gledati srcem u more čak i kad si stotinama kilometara daleko od talasa? Kad ti je najbliži talas novi talas koronavirusa?

– Da li je moguće da si ti cinična?

– Nisam cinična, samo zapitana. Zbunjena. Ako nisam ovako zamišljala svoj život, zašto ga ne promenim? Zašto se ne vratim u ono onda stanje?

– Koje?

– Beogradsko.

– Hoćeš sad opet da pričaš o provinciji?

– Neću. Nije to do mesta. Provincija je u čoveku. Mada Ana kaže da je i to uverenje.

– Šta?

– Pa to, da je provincija u čoveku.

– Je l’ to uopšte važno, ako nije u tebi? U meni?

– Nije, u pravu si. Samo… Ako nemamo uverenja, da li to znači da nemamo ni vere.

– Zašto toliko filozofiraš večeras?

– Zato što mi je do filozofiranja. Ne pravi mi se spisak za kupovinu.

Život nije šoping lista.

Hleb, jaja, mleko, sudomil. U ovoj radnji jeftinije, ovde na akciji, ovde kvalitetnije. Nedostaje mi onaj cimerski život kad su šoping liste bile sporedne stvari, ono o čemu na brzinu sa cimerkom pročavrljaš na putu od faksa do stana. Kad nismo sve vreme kalkulisali, razmišljali o površnim, svakodnevnim stvarima. Kad je sasvim legitimno bilo u istoj rečenici smestiti Šopenhauera i bivšeg dečka.

studentkinja-knjiga
Foto: Unsplash.com

– Koliko je patetično što želim da viknem “Studenti svih fakulteta, ujedinite se! Sad se živi!”?

– Poprilično. Posebno što nije tačno. Možeš živeti i posle.

– Posle čega?

– Ponovo si zanovetalo, a? – zadirkuje me Žmu.

Zažmurim, pa nas preselim. U sobu zagrejanu starom TA peći koja još miriše na ostatke doručka. Pržene viršle i jaja. Radio u pozadini, otvorena knjiga Istorija italijanske književnosti, Danteova Božanstvena komedija i Petrarkin Kanconijer. Odmah tu pored, tri četiri nasumično odabrane knjige sa polica gradske biblioteke. Za čitanje kad odmaram od spremanja ispita.

– Čije žitije sad čitaš?

– Svetog Save.

– Kad je kolokvijum?

– Sledeće nedelje. Stižem.

– Hoćeš da igramo onda jednu partiju preferansa?

– Ostaćemo do jutra. Hoćeš remi?

Šta su ti studentska posla. U indeks drugi upisuju ocene, a ti pored gradiva prošvercovane partije remija i preferansa. Deset ili dvadeset godina kasnije, kad u fioci pored dečjih lenjira i plaćenih računa nađeš isti taj indeks možeš samo da se pitaš: što ne može uvek tako?

Pa udahneš duboko i ponovo počneš malo češće da švercuješ lepe stvari u svaki svoj dan.

Kao onda kad si delio mali studentski stan sa cimerom u Beogradu.

Autorka: Srbijanka Stanković

Nema komentara

Ostavi komentar